Petar Iskenderov: Kosovo - tri godine međunarodne sramote

Naširoko obeležavana 17. februara na Kosovu redovna, treća po redu godišnjica samoproglašene nezavisnosti srpske pokrajine Kosovo – lep je povod da se zamislimo nad time, šta se danas dešava na toj teritoriji i na Balkanu u celini. A tamo postoji nekoliko uzajamno povezanih i uzajamno uslovljenih procesa. To su kriza savremenog međunarodno-pravnog sistema, šlifovanje metoda izgradnje „Novog svetskog poretka“ i istovremena realizacija ideje stvaranja „Velike Albanije“– prve u savremenoj istoriji Evrope države, koja nije utemeljena na istorijskom pravu, niti na religiji ili međunarodnim sporazumima, već isključivo na etničkom faktoru u maksimalnom poimanju tog pojma.

Kao jedan od pokazatelja aktivnosti i istovremeno nemoći spoljnog faktora na Kosovu mogu poslužiti rezultati pregovora, nakon decembarskih vanrednih parlamentarnih izbora koji su trajali nekoliko nedelja, o sastavu nove vladajuće koalicije. Bez obzira na sve pozive predstavnika Evropske unije (pa i emisara EU u Prištini Pitera Fejta), nova vlada nije formirana do trogodišnjeg jubileja, pošto lideri albanskih partija Kosova nisu uspeli da to učine. Vršilac dužnosti predsednika parlamenta Jakup Krasnići je konstatovao nesposobnost da se uklopi u rokove i objavio da će prva sednica novog sastava Skupštine Kosova biti održana tek 24. februara. Očekuje se da će do tog vremena i definitivno biti formulisan sporazum o stvaranju koalicije Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i „Alijanse za novo Kosovo“ Bedžeta Pacolija.[1] Pri takvoj situaciji, optuživani od strane Saveta Evrope za učešće u švercu oružja, narkotika, masovna ubistva i trgovinu ljudskim organima Tači će zadržati funkciju premijera, a po skandalima poznati biznismen Pacoli, koga švajcarsko pravosuđe sumnjiči za velike mahinacije u građevinskoj sferi u zemljama ZND- postaće predsednik. Šta reći – obe figure su indikativne za današnje „nezavisno“ Kosovo u dosadašnjem trajanju.

Međutim, stvar nije samo, i ne toliko, u ličnostima vodećih kosovskih političara. Treba govoriti o krizi međunarodno-pravnog sistema, primenjivog na problem Kosova. Bez obzira na to, što je nezavisnost priznalo 75 država (a 11 njih je to učinilo u toku 2010-2011.), Kosovo kao državu ne možemo smatrati održivom. Prema važećoj rezoluciji Saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, Prištinu na međunarodnoj areni kao i pre treba da predstavlja pokrajinska misija OUN. A to znači da glavni cilj separatista - da postanu punovredna država - nije dosegnut.

Sa druge strane, i kod svetske zajednice manjka realno usaglašenih poluga za uticaj na Pištinu. S jedne strane, PSSE usvaja rigidnu rezoluciju o zločinima „Oslobodilačke vojske Kosova“. Sa druge strane – predstavnici OUN i EU bivšeg rukovodioca OVK Hašima Tačija tretiraju kao svog ključnog partnera. Švajcarsko tužilaštvo istražuje delatnost firme Bedžeta Pacolija „Mabeteks“ – a ta ista Evropska unija pozdravlja postizanje sporazuma, koji preduzimljivom multimilioneru otvara put ka predsedničkoj fotelji. Rečju, u samoj Prištini već se aktivno razmatra pitanje - neće li Pacoliju pomoći veze sa određenim ruskim političkim i finansijskim strukturama da kod Rusije lobiraju priznavanje Kosova.

„Proučavao sam mafiju na Kosovu i šta, u suštini, znači vlada Kosova. Mišljenja sam da je odnos evropskih zemalja dvosmislen. S jedne strane, mi govorimo da podržavamo vladu Kosova, a sa druge strane, okrećemo glavu i trudimo se da ne primećujemo da postoji mafiozna elita, koja je došla na vlast u toj zemlji“ – izjavio je ovih dana deputat Evropskog parlamenta, bivši izvršni direktor Uprave OUN za narkotike i kriminal Pino Arlači. Po njegovim rečima, sadašnje Kosovo postalo je „centar kriminala u Evropi, centar trafikinga heroina iz Avganistana“.

Ovakvo priznanje autoritetnog predstavnika ounovskih i evrounijskih struktura očigledno pokazuje svu dubinu „kosovskog ćorsokaka“, ili, preciznije, mutne kosovske vode, u kojoj veoma mnogi (i ne samo Albanci) love finansijsku i geopolitičku „zlatnu ribicu“.

Uostalom, treba li se čuditi sličnom razvoju događaja. Jer se još ranije – 2005. godine – u procesu kosovskog sređivanja na najvišem međunarodnom nivou, dogodila elementarna zamena pojmova. Podsetimo da je 31. oktobra te godine tadašnji generalni sekretar OUN Kofi Anan uputio pismo predsedniku Saveta bezbednosti OUN, u kome je podvukao, da će se „proces određenja budućeg statusa odvijati u kontekstu rezolucije 1244 (1999) i odgovarajućih izjava predsednika Saveta bezbednosti“.[2] Drugim rečima, na osnovu poštovanja „suvereniteta i teritorijalne celovitosti“ Jugoslavije i njenog pravnog naslednika – Srbije.[3]

Ali krajem te iste 2005. godine međunarodna Kontakt grupa za Kosovo donosi odluku o nedopuštanju povratka situacije oko statusa Kosovo na 1999. godinu – to jest, do vremena usvajanja gore navedene rezolucije. Ovakva međunarodno-pravna besmislica je otvorila put kasnijeg promovisanja od strane Zapada ideje o kosovskoj nezavisnosti kao jedino mogućoj opciji.

A evo još jednog solidnog atributa „doslednosti“ OUN u odnosu na Kosovo i njene čvrste privrženosti ne samo međunarodnom, nego i krivičnom pravu. Nakon što je u proleće 2005. godine bivši terenski komandir „Oslobodilačke vojske Kosova“ i šef pokrajinske vlade Ramuš Haradinaj otišao u Hag u Međunarodni krivični treibunal za bivšu Jugoslaviju, kao optuženi za ratne zločine, tadašnji šef Misije OUN u Prištini Soren Jensen-Petersen ga je javno uzeo u zaštitu. On je izjavio: „Ja verujem da gospodin Haradinaj ponovo može služiti svojoj zemlji, zarad srećne budućnosti, kojoj je on prineo takve žrtve i tako mnogo uradio“.[4]

Takvo zastupništvo je zaprepastilo čak i Glavnog tužioca Haškog tribunala Karlu del Ponte. Prema njenom objektivnom tvrđenju, „slatke reči Jensena-Petersena su pokazale, da Misija OUN ne samo da je slaba i da u potpunosti zavisi od milosti Albanaca... Šef misije OUN na Koosvu, specijalni predstavnik generalnog sekretara OPUN javno je stao na stranu Ramuša Haradinaja u procesu, koji je trebalo da razmatra tribunal OUN“....[5]

Januarske debate o Kosovu u štabu PSSE pokazale su da mnogi u Evropi makar i sada počinju shvatati svu pozadinu onog što se dešavalo tokom poslednjih godina u tom regionu Balkana. „U očima zapadnog sveta, koji je dopustio da Kosovo postane država, pozicija Prištine danas je gora nego pre tri godine, kada je ona proglasila nezavisnost“ – izjavio je uoči današnje godišnjice jedan od vodećih lokalnih eksperata Julji Hodža u intervjuu Agenciji Frans Pres.[6] Međutim, SAD, EU i NATO već su u „kosovski projekat“ uložili takva novčana sredstva i takav politički kapital, koji ne za jedan poklon prevazilazi čak i stanje multimilionera Bedžeta Pacolija, - i očigledno nemaju nameru da odustanu od njega.

To veoma dobro shvataju sami albanski lideri, koji Kosovo tretiraju tek kao prvu stepenicu na putu ka budućoj „Velikoj Albaniji“. Kako piše kosovsko-albanski istoričar i ekonomista Ali Jakupi, „Albanci, a i drugi takođe, treba da budu svesni da je njihov temeljni prošli i sadašnji cilj, zapravo, nacionalno ujedinjenje u zajedničku državu“.[7] Sa aspekta tog procesa, protekle tri godine pseudonezavisnosti Koosva zaista su tek početak.

(Fond strateške kulture)