Петар Искендеров: Косово - три године међународне срамоте

Нашироко обележавана 17. fебруара на Косову редовна, трећа по реду годишњица самопроглашене независности српске покрајине Косово – леп је повод да се замислимо над тиме, шта се данас дешава на тој територији и на Балкану у целини. А тамо постоји неколико узајамно повезаних и узајамно условљених процеса. То су криза савременог међународно-правног система, шлифовање метода изградње „Новог светског поретка“ и истовремена реализација идеје стварања „Велике Албаније“– прве у савременој историји Европе државе, која није утемељена на историјском праву, нити на религији или међународним споразумима, већ искључиво на етничком фактору у максималном поимању тог појма.

Као један од показатеља активности и истовремено немоћи спољног фактора на Косову могу послужити резултати преговора, након децембарских ванредних парламентарних избора који су трајали неколико недеља, о саставу нове владајуће коалиције. Без обзира на све позиве представника Европске уније (па и емисара ЕУ у Приштини Питера Фејта), нова влада није формирана до трогодишњег јубилеја, пошто лидери албанских партија Косова нису успели да то учине. Вршилац дужности председника парламента Јакуп Краснићи је констатовао неспособност да се уклопи у рокове и објавио да ће прва седница новог састава Скупштине Косова бити одржана тек 24. фебруара. Очекује се да ће до тог времена и дефинитивно бити формулисан споразум о стварању коалиције Демократске партије Косова Хашима Тачија и „Алијансе за ново Косово“ Беџета Пацолија.[1] При таквој ситуацији, оптуживани од стране Савета Европе за учешће у шверцу оружја, наркотика, масовна убиства и трговину људским органима Тачи ће задржати функцију премијера, а по скандалима познати бизнисмен Пацоли, кога швајцарско правосуђе сумњичи за велике махинације у грађевинској сфери у земљама ЗНД- постаће председник. Шта рећи – обе фигуре су индикативне за данашње „независно“ Косово у досадашњем трајању.

Међутим, ствар није само, и не толико, у личностима водећих косовских политичара. Треба говорити о кризи међународно-правног система, примењивог на проблем Косова. Без обзира на то, што је независност признало 75 држава (а 11 њих је то учинило у току 2010-2011.), Косово као државу не можемо сматрати одрживом. Према важећој резолуцији Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, Приштину на међународној арени као и пре треба да представља покрајинска мисија ОУН. А то значи да главни циљ сепаратиста - да постану пуновредна држава - није досегнут.

Са друге стране, и код светске заједнице мањка реално усаглашених полуга за утицај на Пиштину. С једне стране, ПССЕ усваја ригидну резолуцију о злочинима „Ослободилачке војске Косова“. Са друге стране – представници ОУН и ЕУ бившег руководиоца ОВК Хашима Тачија третирају као свог кључног партнера. Швајцарско тужилаштво истражује делатност фирме Беџета Пацолија „Мабетекс“ – а та иста Европска унија поздравља постизање споразума, који предузимљивом мултимилионеру отвара пут ка председничкој фотељи. Речју, у самој Приштини већ се активно разматра питање - неће ли Пацолију помоћи везе са одређеним руским политичким и финансијским структурама да код Русије лобирају признавање Косова.

„Проучавао сам мафију на Косову и шта, у суштини, значи влада Косова. Мишљења сам да је однос европских земаља двосмислен. С једне стране, ми говоримо да подржавамо владу Косова, а са друге стране, окрећемо главу и трудимо се да не примећујемо да постоји мафиозна елита, која је дошла на власт у тој земљи“ – изјавио је ових дана депутат Европског парламента, бивши извршни директор Управе ОУН за наркотике и криминал Пино Арлачи. По његовим речима, садашње Косово постало је „центар криминала у Европи, центар трафикинга хероина из Авганистана“.

Овакво признање ауторитетног представника оуновских и евроунијских структура очигледно показује сву дубину „косовског ћорсокака“, или, прецизније, мутне косовске воде, у којој веома многи (и не само Албанци) лове финансијску и геополитичку „златну рибицу“.

Уосталом, треба ли се чудити сличном развоју догађаја. Јер се још раније – 2005. године – у процесу косовског сређивања на највишем међународном нивоу, догодила елементарна замена појмова. Подсетимо да је 31. октобра те године тадашњи генерални секретар ОУН Кофи Анан упутио писмо председнику Савета безбедности ОУН, у коме је подвукао, да ће се „процес одређења будућег статуса одвијати у контексту резолуције 1244 (1999) и одговарајућих изјава председника Савета безбедности“.[2] Другим речима, на основу поштовања „суверенитета и територијалне целовитости“ Југославије и њеног правног наследника – Србије.[3]

Али крајем те исте 2005. године међународна Контакт група за Косово доноси одлуку о недопуштању повратка ситуације око статуса Косово на 1999. годину – то јест, до времена усвајања горе наведене резолуције. Оваква међународно-правна бесмислица је отворила пут каснијег промовисања од стране Запада идеје о косовској независности као једино могућој опцији.

А ево још једног солидног атрибута „доследности“ ОУН у односу на Косово и њене чврсте привржености не само међународном, него и кривичном праву. Након што је у пролеће 2005. године бивши теренски командир „Ослободилачке војске Косова“ и шеф покрајинске владе Рамуш Харадинај отишао у Хаг у Међународни кривични треибунал за бившу Југославију, као оптужени за ратне злочине, тадашњи шеф Мисије ОУН у Приштини Сорен Јенсен-Петерсен га је јавно узео у заштиту. Он је изјавио: „Ја верујем да господин Харадинај поново може служити својој земљи, зарад срећне будућности, којој је он принео такве жртве и тако много урадио“.[4]

Такво заступништво је запрепастило чак и Главног тужиоца Хашког трибунала Карлу дел Понте. Према њеном објективном тврђењу, „слатке речи Јенсена-Петерсена су показале, да Мисија ОУН не само да је слаба и да у потпуности зависи од милости Албанаца... Шеф мисије ОУН на Коосву, специјални представник генералног секретара ОПУН јавно је стао на страну Рамуша Харадинаја у процесу, који је требало да разматра трибунал ОУН“....[5]

Јануарске дебате о Косову у штабу ПССЕ показале су да многи у Европи макар и сада почињу схватати сву позадину оног што се дешавало током последњих година у том региону Балкана. „У очима западног света, који је допустио да Косово постане држава, позиција Приштине данас је гора него пре три године, када је она прогласила независност“ – изјавио је уочи данашње годишњице један од водећих локалних експерата Јуљи Хоџа у интервјуу Агенцији Франс Прес.[6] Међутим, САД, ЕУ и НАТО већ су у „косовски пројекат“ уложили таква новчана средства и такав политички капитал, који не за један поклон превазилази чак и стање мултимилионера Беџета Пацолија, - и очигледно немају намеру да одустану од њега.

То веома добро схватају сами албански лидери, који Косово третирају тек као прву степеницу на путу ка будућој „Великој Албанији“. Како пише косовско-албански историчар и економиста Али Јакупи, „Албанци, а и други такође, треба да буду свесни да је њихов темељни прошли и садашњи циљ, заправо, национално уједињење у заједничку државу“.[7] Са аспекта тог процеса, протекле три године псеудонезависности Коосва заиста су тек почетак.

(Фонд стратешке културе)