Петар Искендеров: Балканске игре Бан Ки Муна

У најскорије време има намеру да крене на Балкан генерални секретар ОУН Бан Ки Мун. Он је то изјавио у току сусрета у Њујорку са чланом колективног Председништва Босне и Херцеговине Бакиром Изетбеговићем. Ова бивша југословенска република данас је нестални члан Савета безбедности ОУН. Сам Бан Ки Мун није желео да даје било какав коментар, али власти Сарајева саопштавају следеће: „Генерални секретар је истакао, да је стабилност у нашем региону од кључног значаја за међународни мир и безбедност и изразио спремност да у скорије време посети нашу земљу и регион, како би пружио подршку процесу помирења, интеграције и јачања регионалне сарадње. Осим тога, Бан Ки Мун је високо оценио председавање Босне и Херцеговине у Савету безбедности ОУН у јануару ове године, означивши га „успешним“. При том ни у њујоршком штабу ОУН, ни у Сарајеву, не журе да конкретизују термин предстојеће Мунове посете Балкану, наводећи једино да ће до посете доћи „ускоро“. Имајући у виду да је за 16. фебруар заказано разматрање извештаја Бан Ки Муна о Косову пред члановима Савета безбедности ОУН – до наведене посете највероватније ће доћи након тога.

Планови генералног секретара ОУН да пружи „подршку процесу помирења, интеграције и јачања регионалне сарадње“ заправо је леп повод да се замислимо над стварном улогом Уједињених нација у датом региону. А она се током последњих година константно смањује, тако да је у садашњем тренутку попримила чисто номинални карактер. Све основне мере у вези проблема балканског сређивања сада се спроводе под окриљем Европске уније, НАТО или Савета Европе, било да је реч о разматрању социјално-економских и међуетничких проблема, или пак о истрази злочина на Косову. Као очигледни пример могу послужити редовни самити ЕУ-Балкан, који су се током последњих година трансформисали у јединствени међународни форум сличног нивоа, који разматра балканске проблеме. Учешће у његовој организацији и одржавању ОУН обично се своди на разматрање статуса делегације Косова. Али чак и у вези са тим питањем став оуновских представника није увек принципијелан, нити одговара духу и слову резолуције Савета безбеднбости ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, којим се забрањује самостално учешће представника Приштине на сличним форумима.

Управо је на Косову, а такође у самој Босни и Херцеговини, слабљење позиција ОУН нарочито приметно. У Сарајеву кључна овлашћења има Високи представник међународне заједнице. Данас се на тој функцији налази аустријски дипломата Валентин Ицко. Управо он ових дана води преговоре са кључним лидерима локалних заједница, како би их убедио у стварање радно способних органа власти. Делатност апарата Високог представника одавно изазива критике од стране како босанских Срба, тако и муслимана, који га оптужују (са разних позиција) за деструктивно мешање у унутардржавне послове. Међутим, индикативно је да та питања пролазе мимо пажње ОУН, с обзиром да формалну контролу рада међународног координатора не врше оуновски органи, већ међународни Савет за имплементацију Дејтонског мировног споразума, у коме одлучујућа улога припада земљама – чланицама НАТО и ЕУ.

Управо то и даје основ многим међународним експертима да оно што се догађа у Босни и Херцеговини карактеришу као „главни међународни експеримент политичког инжењеринга“.[1] Неки се залажу за још ригиднија решења, називајући бившу југословенску републику „светском престоницом интервенционизма“.[2] Број „иностраних градитеља нације“, који се налазе само у Сарајеву, премашује 10 хиљада, а још најмање њих 40 хиљада „расејано је по територији Босне“.[3]

ОУН је „стављена изван заграда“ и процеса постепеног затварања рада Високог представника. Ствар је у томе што њега треба да замени биро Европске уније у Сарајеву, који ће такође имати веома широка овлашћења. То је крајем јануара ове године потврдио министар иностраних послова Швадске Карл Билт, који је изјавио да је реч о „постепеној замени“ представништвом ЕУ функција апарата Високог представника. Одговарајући механизам ће се разматрати 21. фебруара на нивоу шефова дипломатских ресора држава-чланица Европске уније, тојест, опет без учешћа ОУН.

Што се Косова тиче, Европска унија је тамо у току последње две године већ у својим рукама концентрисала основна овлашћења. Цивилно-полицијска мисија ЕУ у Приштини решава сва питања – укључујући формирање органа власти, па чак и истрагу о злочинима косовских сепаратиста. А и раније те злочине није истраживала ОУН, нити пак Хашки трибунал, већ специјални известилац Савета Европе Дик Марти. Што се тиче шефа Мисије ОУН за питања привремене администрације на Косову Ламберта Занијера, његова оцена рада ПССЕ, којом покушава да се пролије светлост на монструозне злочине, достојна је само чуђења. У недавном интервјуу локалним медијима Занијер је изјавио, да је реч само „о неким претпоставкама, које се односе на прошлост“. Шеф Мисије ОУН је обећао, да ће његов ресор „подржати све кораке које о датом правцу чини цивилно-полицијска мисија ЕУ на Косову“ и додао, да је „политика ОУН, заправо, независност правосуђа“.[4] И то је цела реакција на разобличавања која су већ изазвала ефекат експлодирале бомбе у европским престоницама! Уз то, управо са аспекта независности правосуђа настају и највеће сумње у способности и жељу ЕУ да истражи антисрпске злочине на Косову.

Практично то исто понавља и лично Бан Ки Мун у свом извештају о ситуацији на Косову, који ће се разматрати у Савету безбедности ОУН 16. фебруара. У документу се наглашава спремност Мисије ОУН у Приштини да „подржи истрагу у вези са трговином људским органима на Косову“. Објављени инсерт из извештаја приштински албанскојезички лист „Зери“ насловио је карактеристичним насловом: „Бан Ки Мун поново враћа у игру Мисију ОУН на Косово“.[5] Заиста, слични ненаметнути „повратак“ у својству асистента мисије ЕУ не може а да не импонује косовско-албанској страни. Међутим, ако се мисије ОУН на Балкану фактички самоискључују од решавања најакутнијих проблема, може ли се очекивати од те организације да да реални допринос „процесу помирења“? Познато је да је у току 2006-2007. године управо ОУН играла главну улогу у организовању међународних преговора о статусу Косова. Сада се стиче утисак да ОУН тежи да балканске проблеме свали на плећа ОЕБС, Савета Европе, ЕУ и НАТО, ограничавајући се једино на уопштене позиве на сарадњу.

И још један моменат, који није од малог значаја. Током последњих година ОУН даје политички кишобран многобројним међународним невладиним хуманитарним организацијама, које у региону решавају задатке који немају ничег заједничког ни са успостављањем мира, нити са осигурањем човекових права. Уједињене нације не само да одобравају делатност тих институција, типа Фонда Сорос, „Међународне кризне групе“, МПРИ, „Фридом хаус“, „Дајнкорп“ и многих других, него фактички обавезују све земље-чланице ОУН да им пружају свестрану помоћ. У резултату на Балкану „улога међународних организација и даље незадрживо расте“, па и на рачун аналогног по динамици пада улоге и ауторитета ОУН.[6]

(Фонд стратешке културе)