Павле Вулетић: Резултати избора у Црној Гори 2016. и случај генерала Дикића

 У Црној Гори су се 16. октобра 2016. године одржали редовни парламентарни избори. Главни фаворит на изборима Демократска партија социјалиста (ДПС) премијера Мила Ђукановића је освојила највише гласова, око 41%. ДПС је задржао своје гласачко тело које се углавном састоји од око 60.000 запослених у јавној управи,[1] њихових породица и припадника мањина. Они су, руковођени страхом од губитка посла или застрашени пропагандом о наводној агресији (на мањине) из Србије, гласали за ДПС. У том контексту, ДПС партијски апарат је на дан избора грубо контролисао излазност и дисциплинованост свог гласачког тела што је забележено камерама опозиције. Организовано су на изборе долазили и припадници дијаспоре који су уз новчане дневнице гласали за ДПС.

Коначно, волшебни упад групе српског генерала Дикића и његово још чудније хапшење на дан избора су допринели додатном застрашивању мањина и њиховом везивању за ДПС као наводног гаранта мира. Дикић је наводно имао намеру да изведе терористичке нападе и да изврши атентат на Ђукановића. Он се иначе “прославио“ својим присуством у Косовској Митровици за време избора по албанским законима, које су бојкотовали Срби у новембру 2013. као и пријатељством са Бебом Поповићем и бившим директором црногорске полиције Вељовићем.[2] Зато се може основано сумњати у званичну верзију црногорске и србијанске власти о тим догађајима (Вучић је на дан избора рекао да је реч о “пензионеру“ и да нема никакве податке о упаду).[3] Вероватније је да су “пријатељи“ Вучић и Ђукановић имали користи од “упада“ Дикића.

Треће место са око 10,7 % је освојила коалиција Кључ, састављена од Демоса Миодрага Лекића, Социјалистичке народне партије (СНП) и партије УРА Жарка Ракчевића. Највећа мана коалиције је била улазак представника Демоса Горана Даниловића у техничко/изборну владу. Министар полиције се очигледно, и поред добре воље, није снашао на новој функцији. Бирачки списак није битније промењен, што је и сам Даниловић признао када га није потписао уочи избора. Зато је део гласова Демоса отишао Демократском фронту. У суштини, није било никакве користи од рада Даниловића већ само политичке штете, јер Демос није успео да уђе значајније у корпус гласача који припадају јавном сектору. То је Фронт обилато користио у предизборној кампањи нападајући колеге из опозиције.

Такође, СНП коалицији није донео очекиван број гласова јер се његово гласачко тело скоро у поптуности определило за Демократе Бечића. УРА као трећи члан коалиције и партија која је требало да узме гласове мањина и присталица независности Црне Горе разочараних ДПС-ом је током камапање од стране власти оптуживана да се удружила са “четницима“, чак је и припадник албанске мањине, популарни посланик Дритан Абазовић (!?) проглашен за савезника “четника“.

Коначно, упад “четника“ Дикића на наводни позив опозиције је само “показао“ мањинама да наводно постоји опасност из Србије и да се УРА удружила са “издајницима“ Црне Горе.

Добар резултат су остварили Демократска партија Алексе Бечића, са 10,5 %, и Социјалдемократска партија Ранка Кривокапића (СДП), са 5,4 %. Демократама је највећа предност била то што су нови и млади на политичкој сцени и што су показали велики активизам на терену. Мобилни и упорни, они су обишли сва места у Црној Гори. У суштини, иза њих је стајала отцепљена фракција СНП, састављена од старијих чланова који су се формално повукли из политике. Зато су Демократе успеле да привуку скоро целокупно гласачко тело СНП и да скоро у потпуности понове резултат СНП из 2012. од 11,6 % освојених гласова.

Социјалдемократска партија Ранка Кривокапића је успела да привуче гласове бошњачке мањине на северу земље и оне гласове који су некада припадали “Позитивној“ или партији која је 2012. године освојила око 8% гласова. Ранко Кривокапић је у борби са Ђукановићевом марионетском Социјалдемократском партијом Црне Горе, састављеном од бивших чланова његове партије, однео победу. Међутим, ова странка, створена само да би матичну СДП послала испод цензуса, је успела да уђе у парламент са око 3% и тако обезбеди Ђукановићу већину у парламенту. Остале странке, изузев мањинских, нису прешле цензус.

На тај начин, Ђукановић је уз медијску (Информер, Пинк, Политика) и другу помоћ “пријатеља“ Вучића, ширећи србофобију међу мањинама и контролишући 60.000 гласача из јавног сектора и њихове породице, успео да оствари тесну победу од неколико мандата на изборима. Ипак, он нема двотрећинску већину за приступање НАТО, неизвестан је и резултат на евентуалном референдум о том питању. Са неодмереним изјавама је успео да драстично погорша односе са Русијом уочи и током камапање. Камате на спољни дуг су већ веће од социјалних давања. Зато није било ни великог славља уобичајеног у табору победника. Коначно, уједињена опозиција (Демократски фронт, Кључ, Демократе и СДП) је 17. октобра саопштила да не признаје резултате избора управо због упада Дикића и стварања “атмосфере државног удара“.

[1] www.mrs.gov.me/ResourceManager/FileDownload.aspx?rId=150574…

[2] http://nasisrbija.org/bratislav-dikic-je-vodio-batinase-koji-su-lomili-kutije-u-kosovskoj-mitrovici/ и саопштење Демократског фронта од 16. 10. 2016

[3]http://www.b92.net/info/vesti/index. Вучић о Дикићу 16.10. 2016

(ФСК)