Олександр Александрович: Косово је Србија, а Крим је Украјина

Амбасадор Украјине у Србији Олександр Александрович објавио је у листу „Данас“ лични став о ситуацији у вези с Кримом и направио поређење са ситуацијом у којој се Србија налази са Косовом и Метохијом.

Његов текст преносимо у целости:

„На Криму је 16. марта 2014. организован референдум под цевима руског оружја уз учешће 30.000 руских војника и без званичних међународних посматрача.

Истовремено Устав Украјине није дозвољавао организовање локалних референдума. Према информацијама независних извора на референдуму је учествовало 32,4 одсто становника Крима, од којих је скоро 50 одсто било за придруживање Руској Федерацији. Такве цифре је чак навео и Савет за људска права при председнику РФ. Два дана касније Русија је анексирала полуострво. То је био први случај од краја Другог светског рата да једна држава узме део територије друге упркос нормама међународног права (Косово је такође пример кршења закона Републике Србије и међународног права, али ову територију није окупирала друга држава). Украјина је брзо изгубила Крим зато што није очекивала тако подао и неочекиван удар у леђа од руског „брата“.

Анексија Крима је заправо планирана много раније, а Револуција достојанства у Украјини постала је само пригодан повод за агресију Москве. Тако се, према сведочењима самих руских официра, неколико година пре тога у руским војним седиштима организовао конкурс за најбољи план окупирања територије Украјине. Председник Путин је у разговору са председником Бушем Млађим нагласио да Украјина нема право на независно постојање. У новембру и децембру 2013. у Русији су почели да штампају пасоше у којима је за пребивалиште наведено „Севастопољ (Руска Федерација)“. А председник Путин је уручивао орден „За повратак Крима“ где је као датум почетка окупације наведен 20. фебруар 2014, а то је у тренутку када је у Украјини још увек на власти био бивши легитимни председник. Исте године 15. марта Русија је блокирала одлуку Савета безбедности УН о припадности Крима Украјини. Генерална скупштина УН је 27. марта није признала резултате кримског референдума и потврдила је територијални интегритет Украјине у међународно признатим границама.

Пошто је напала Украјину, Русија је прекршила документе који су у основи УН и ОЕБС, билатерални споразум о пријатељству са Украјином, као и Будимпештански меморандум у коме је јасно наведено да Русија „потврђује своје обавезе да се суздржава од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности Украјине, као и да ниједно њено оружје (а не само нуклеарно) никад неће бити употребљено против Украјине, осим у случају самоодбране. Украјина није напала Русију. А израз „политичка независност“ означава и слободан избор свог независног правца спољне политике. Почетком 2014. Украјина је за свој циљ прогласила улазак у Европску унију, али није тежила да постане чланица НАТО, већ да остане неутрална држава.

Главни узрок за агресију Русије на Украјину, а сада и на цео цивилизован свет, нема никакве везе са језиком, религијом или чак геополитиком. Узрок лежи у унутрашњој политици Кремља. У условима ауторитарне владавине, корумпиране власти и економског пада потребно је скренути пажњу грађана са домаћих проблема и преусмерити је на тражење спољних непријатеља – у Украјини, Сирији, Европи, Америци. Томе доприноси и масовна медијска пропаганда: још две године пре почетка руско-украјинског рата социолошке анкете су показале да 90 одсто Украјинаца има добро мишљење о браћи Русима, док је 60 одсто Руса сматрало Украјинце својим непријатељима. То јест, већ тада је Кремљ спремао свој народ за рат против Украјине.

У последње четири године Русија је пала са позиције уваженог члана међународне заједнице на ниво Северне Кореје, претећи целом свету ратом. Као што Путин рече у филму „Светски поредак – 2018“: „Шта ће нам свет у коме нема Русије?“ На Криму се систематски нарушавају права етничких Украјинаца и Кримских Татара, укључујући и хапшења, мучења и убиства. То је забележено у двема резолуцијама Генералне скупштине УН. То је прихватио и Међународни суд УН, чије одлуке Русија одбија да испуни. Русија је присвојила и знатне украјинске резерве нафте и гаса у Црном мору. Полуострво више није место за туристе, јер се претворило у појачану милитаризовану зону. Људи се масовно и приморано селе: Кримчане исељавају у Сибир, а на Крим долазе Руси; а то је злочин према међународном хуманитарном праву. Иста таква страшна хуманитарна ситуација је и у окупираном Донбасу, што потврђују и извештаји мисије ОЕБС. Као што умесно рече амерички дипломата Курт Волкер: „Становништво које говори руски највише страда тамо где се налази руска војска.“

Украјина се већ четврту годину бори за своју земљу и за своје право да сама себи уређује живот без помоћи издајничког „старијег брата“. Европски избор Украјине је избор 70 одсто Украјинаца. Нико са стране нема права да нам говори шта да радимо у рођеној кући. Нека прво среде своју кућу. Украјина је, као и Србија, неодвојиви део слободне демократске Европе, у којој се поштују људска права и међународно право. Зато Украјинци са сигурношћу тврде: „Косово је Србија, а Крим је Украјина“. Надам се да ћу то још чешће чути и од наше браће Срба.

(Олександр Александрович - Данас)