Обрад Кесић: Нека нова реалност

Где год да се ових дана човек окрене неко му нуди реалност. Као да нам свима недостаје довољно реалности из свакодневног живота. У Америци републиканци од председника Обаме и од америчких грађана траже да прихвате реалност да је економска политика садашње администрације велики промашај .И да економске проблеме Америке треба решити само резањем државног буџета, а поготово социјалних програма. Демократе, пак, траже да републиканци и амерички грађани прихвате реалност да су сви економски проблеми САД резултат лоше политике претходног председника и грамзивости најбогатијих и највећих фирми у Америци. И да ни они ни председник Обама никако нису криви за садашње лоше стање.

Исто тако, Европска унија тражи да прихватимо реалност да она, мимо свих проблема, представља једину алтернативу за просперитет ибољи живот грађана. Америка и ЕУ заједно траже да Срби прихвате реалност да је независност Косова и Метохије потпуно исправно иједино решење које гарантује мир и стабилност на Балкану, а такође и бољи живот за Србе. На крају, иполитичка елита у Србији тражи да се прихвати реалност да јеона апсолутно беспомоћна у борби против зла са којимсе суочавају њихови грађани на Косову и Метохији.

Већ дуже време сила Америке (иједног дела ЕУ) тврди да је реалност коју је она изградила на простору Балкана загарантована и неупитна: 1. Да су границе на простору Балкана после проглашења независности Косова забетониране ида никада више не могу бити промењене. 2. Да политика коју оне воде последње две деценије гарантује дуготрајан мир и стабилност на простору Балкана. 3. Да улазак свих држава балканске регије у НАТО иЕУ гарантује њихову безбедност, а и економски просперитет. 4. Да су политички иекономски модели које нуде Америка иЕУ без алтернативе и да гарантују највећи ниво слободе,демократије и економског напретка

Нажалост, и мимо њихове силе идве деценије настојањада на простору Балкана одлучују освему, то једноставно не пије воду. Алтернатива њиховој реалности јесте реалност да: 1. Највећа претња миру истабилности на простору Балкана представља проглашење независности Косова на начин који су изоркестрирали Америка и њени савезници у ЕУ. То проглашење независности гарантује да ће албанско питање у овој регији дугорочно бити кључно питање и да ће се тицати не само Косова него и Македоније, Србије, Црне Горе, Грчке и Албаније. 2. Највећу претњу миру у свету представљају баш Америка, ЕУ и НАТО који крше међународно право, бомбардују војне и цивилне мете без разлике и једноставно раде шта хоће, све у име неког осећаја моралне супериорности и голе силе коју користе. 3. Границе у Европи и на простору Балкана су се непрекидно мењале током векова. Свака империја која је у једном времену била доминантна увек је мислила да је на овим просторима уцртала границе за вечност.

Мимо њихове бахатости и силе, границе су после одређеног времена мењане. Не постоји логика нити било каква гаранција да неће поново да буду мењане. На крају крајева, политика која је прогурала независност албанске етничке државе Косово одсецањем територије Србије, уз аргумент да Албанци не могу више никада да живе у границама Србије, гарантује право Србимана северу Косова да исти аргумент користе у односу са Приштином, а евентуално и да Албанци тај аргумент користе у Македонији и Црној Гори; а и друге мањине да га користе у односу на своје садашње државе. 4. Нико више не може озбиљно да верује да ће све државе Балкана ускоро да се нађу као чланице у ЕУ, нити ЕУ представља брзи лек за све проблеме оних држава којеби тражиле спас у тој организацији.

Политичке елите у Америци и у ЕУ показују ових данада су изгубиле поверење у исправност својих економских и политичких система, а истовремено траже да друге државе идаље некритички верују у исте те системе и да виде своју будућност само у оквиру тих система.

Није јасно која ће реалност на крају да превлада. Она виртуелна која се нуди или она у којој ми живимо, али једна ствар је јасна, а то је да ће мимо свих жеља, очекивања и труда, и Америка и ЕУ једног дана, надам се ускоро, морати да прихвате нову реалност.

(Политика)