Početna strana > Hronika > "Noje cirher cajtung": Švajcarska pomogla bekstvo ustaškog zvaničnika Andrije Artukovića
Hronika

"Noje cirher cajtung": Švajcarska pomogla bekstvo ustaškog zvaničnika Andrije Artukovića

PDF Štampa El. pošta
ponedeljak, 20. januar 2020.

 Nakon Drugog svetskog rata, Švajcarska je bila destinacija ili zemlja tranzita brojnim fašistima, a među njima je bio i ustaški zvaničnik Andrija Artuković, „krvnik sa Balkana”, piše švajcarski dnevnik „Noje cirher cajtung” (NCC), ukazujući na neslavno delovanje švajcarskih vlasti.

List podseća da je Artuković optužen za smrt oko 700.000 ljudi, a formalno je bio pred sudom zbog „svega” četiri akcije ubistava s oko 1.000 žrtava, koje je direktno naložio i zbog kojih su ga SAD izručile bivšoj Jugoslaviji, prenosi Tanjug.

Tadašnji dopisnik švajcarskog lista okarakterisao je suđenje u Zagrebu kao „nirnberški proces Jugoslavije sa četrdesetogodišnjim zakašnjenjem”.

U maju 1986. Artuković je osuđen na smrtnu kaznu, ali zbog starosti i zdravstvenog stanja kazna nije izvršena. Preminuo je 16. januara 1988.

Presuda je širom sveta pobudila pažnju javnosti, ukazuje NCC, dodajući da su o tome opširno izvestili i švajcarski mediji, ali ne i o ulozi svoje zemlje, koja je ovom ratnom zločincu faktički pomogla pri bekstvu.

Razlog je to što je birokratama u Bernu i predstavnicima crkve u Frajburgu svih tih godina pošlo za rukom da svoje delovanje zataškaju, tvrdi dnevnik.

„Noje cirher cajtung” iznosi istorijske podatke prema kojima je 20. novembra 1946. u Frajburgu službenik kantonalne policije Tingeli saslušao muškarca koji se predstavio kao Alojz Anić i tvrdio da je pobegao iz Hrvatske u Austriju, a pošto ga je i tamo gonila jugoslovenska tajna služba Ozna, nastavio je putovanje ka Švajcarskoj.

Rekao je da je 13. novembra prešao ilegalno granicu kod mesta Buhs, i da je potom vozom stigao do Frajburga, gde su ga zemljaci sačekali u franjevačkom manastiru Marijanum.

Tingeli je pitao kojim se poslom ranije bavio, na šta je navodni Anić rekao da je godinama bio nastavnik u hrvatskim gimnazijama, a što se političkih aktivnosti tiče, da je pripadao katoličkim telima i da je držao antikomunistička predavanja.

Na kraju razgovora navodni Anić je zatražio da kao izbeglica ostane u Švajcarskoj, gde bi pripremio dalje putovanje u Južnu Ameriku.

Policajcu se ova priča činila verodostojnom, a pošto izneto ime nije bilo među traženim licima, dobio je dozvolu za ostanak.

Nadležno savezno tužilaštvo dalo je pristanak i preporučilo da se „profesor” internira u „smeštaj za intelektualce”.

Međutim, član frajburške vlasti Pol Torš rekao je da nije potrebno da se pomenuto lice smesti u kolektivni smeštaj, dodajući da je inače smešten kod izvesnog „gospodina Rošija”.

Roši je inače u mladosti bio gardista u švajcarskoj vojsci, a potom radio kao sekretar u departmanu za pravosuđe i policiju u Bernu.

Početkom februara 1947, Anić je kod policije u Frajburgu zatražio izdavanje ličnog dokumenta, a na zahtev ni policija, ni tužilaštvo nisu uložili žalbu, pa mu je izdat dokument na ime Alojz Anić.

Kod tužilaštva, međutim, počinje da raste sumnja u identitet „profesora”, da bi jedan inspektor počeo da se o njemu raspituje u versko-fašističkim krugovima oko franjevačkog instituta „Sankt Rafael”.

U svom izveštaju od 25. marta 1947, on je naveo da je Anić u stvari Andrija Artuković i da je bio član ustaškog režima u Drugom svetskom ratu.

Samo dan kasnije je tužilaštvo naložilo kontrolu Anićeve pošte, a nedelju dana kasnije je ciriškoj kantonalnoj policiji dostavljena informacija o delovanju ustaša u Frajburgu i lažnom „profesoru Aniću”.

Međutim, kako ističe list NCC, začuđujuće je da je savezna policija tek nakon dva meseca zakucala na vrata službenika Rošija, koji je navodnom Aniću pružio smeštaj. Andrija Artuković je inače bio poznat švajcarskim policijskim vlastima, jer mu je već 1937. izdata zabrana ulaska pošto je bio osumnjičen da je učestvovao u ubistvu jugoslovenskog kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju.

Konzul Švajcarske u Zagrebu je 1943. preporučio da se Artuković, zato što je važio za uticajnog člana tadašnje vlade, izbriše sa spiska lica kojima je zabranjen ulazak u Švajcarsku.

Policajci Šonenberger i Tingeli su 6. juna 1947, kada su došli da ispitaju navodnog Anića u kući službenika Rošija, bili suočeni s novim lažima. Ispričao im je da nikada nije bio ustaša i da nikada nije prihvatio ni jednu odluku koja bi bila protiv njegove katoličke savesti, te da je navodno stalno bio na distanci sa Nemcima. Ova dvojica policajca nisu dozvolila da ih ponovo slaže i tužilaštvu je bilo jasno koju „hipoteku” ovo lice predstavlja za Švajcarsku. Da je zvanični Beograd znao da se Artuković nalazi u Švajcarskoj, svakako bi zatražio izručenje, pa bi vlasti morale da donesu odluku da li da Artuković bude izručen Jugoslaviji, da se protera u drugu zemlju ili dobije azil.

Pošto nijedna opcija nije bila poželjna, konstatuje NCC, Artuković je trebalo da nestane u potpunoj tišini.

Tako su policajci dogovorili s Artukovićem da napusti zemlju, a on je pristao da to učini najkasnije do 15. jula 1947. Omogućeno mu je da zadrži dokument na lažno ime i dobije ih i za ženu i dvoje dece. Uz podršku prijatelja i franjevačkog reda, porodica je pod imenom Anić dobila vizu za Irsku, te je na vreme, uz kontrolu policije, napustio zemlju.

Policajci su izbegli, dodaje list, da kolegama otkriju pravi identitet Anića i informišu ih o dogovoru, jer su strahovali da bi policijska uprava mogla da opozove lažna dokumenta i spreči tajno napuštanje zemlje.

Artuković je s porodicom godinu dana proveo u Dablinu pre nego što su otputovali u Kaliforniju.

Pod ispravnim imenom, Artuković je 1950. u SAD zatražio nova dokumenta, što mu je iskomplikovalo stanje, jer je godinu dana kasnije identifikovan kao „Himler Balkana”, a Jugoslavija je zatražila izručenje.

Pošto su ga američke vlasti uhapsile, advokati Artukovića bombardovali su vlasti u Frajburgu i Bernu sa zahtevom da dostave potvrdu da mu je u Švajcarskoj dozvoljena promena imena.

Bern je to odbio, na šta su advokati povećali pritisak. Na kraju je švajcarsko tužilaštvo saopštilo da je policija znala ko je „Anić”, ali tek neposredno pred napuštanje zemlje, i sa tom, kako konstatuje NCC, ne baš istinitom tvrdnjom, morale su da se pomire američke vlasti.

Odgovoran za ubistva u 20 logora

Švajcarski list „Noje cirher cajtung” navodi da je Andrija Artuković u kvislinškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj bio ministar unutrašnjih poslova, a potom ministar pravosuđa. U vreme obavljanja te druge funkcije, progurao je zakon o rasi i bio delom odgovoran za ubistva u oko 20 koncentracionih logora.

List ističe da je ustaška država izuzetno okrutno delovala protiv Jevreja, Roma, partizana i, pre svega, Srba, koji su činili jednu trećinu stanovništva, do te mere da je to čak iritiralo i Nemce.

(Politika)