Ноам Чомски: Викиликс је показао да Хилари Клинтон презире демократију

Када кажу: „Скините нам државу с грбаче“, ту постоји једна скривена порука: „Натоварите нам приватну власт на грбачу“. Смисао њихове поруке је – хајде да дамо већу власт неодговорним приватним тиранима. То је резултат скидања државе с грбаче.

Џон Фејн: Шта је главно питање у овој борби око WikiLeaksa и доступности информација?

Чомски: Главно питање је да ли грађани једне државе имају право да знају шта њихова влада ради.

Другим речима, хоћете да кажете да нам не говоре шта раде?

Кад би нам говорили, не би постојале тајне. Много времена сам провео читајући документа са којих је скинута ознака поверљивости, скинута много година касније, и у највећем броју случајева то су документа која државу штите од њеног сопственог становништва. Оно што се сада објављује је познато њеним противницима – не све, али један значајан део јесте.

Није ли тачно да држава мора да држи неке ствари у тајности како би успешно радила свој посао?

Наравно. На пример, ако Сједињене Америчке Државе и Британија желе да нападну Ирак, боље би им било да крију чињеницу да су Блер и Буш већ почели да бомбардују пре званичног почетка инвазије. Али мислим да државе немају право да такве ствари држе у тајности. Постоје изузеци. Има случајева када, на пример, трају преговори и не би их требало ометати. То није апсолутни принцип, али мислим да системи власти увек треба да правдају разлоге зашто своје грађане држе у незнању. Понекад су тајне потребне, али углавном нису.

Већ сам споменуо да се владе у неким тоталитарним системима не би много гњавиле око оптужби које се сада „пакују“ г. Асанжу, али зашто се ове државе толико труде да зауставе објављивање овог материјала који, за сада, само ствара добру забаву и изазива благу нелагоду, али колико видимо, нигде не ствара ризик за националну безбедност?

Мислим да нема опасности за националну безбедност, али то је обично тако са поверљивим документима. Можемо се запитати: зашто се сви не објаве одједном? Па, владе и други системи моћи – пословни и други кругови – желе да се заштите од јавности. Али мислим да има неких открића.

Којих?

По мом мишљењу, то су открића о дипломатској служби и коментаторима. Даћу вам најупечатљивији пример. Највећу пажњу изазвали су документи о Ирану. Стејт департмент, Хилари Клинтон и неки аналитичари су закључили да документи показују да арапске државе подржавају непријатељску политику САД-а према Ирану, па чак и да прижељкују отворене нападе. То је била главна вест. Пре свега, документи то не показују, али поента је да нема ни помена о чињеници да се огромна већина становништва у арапском свету радикално не слаже са тим. Те чињенице нису познате.

Brookings Institute, једна врло угледна институција, објавила је пре само неколико месеци резултате испитивања јавног мњења у арапским државама. Испоставило се да 10 одсто сматра Иран претњом, да 88 одсто сматра Израел великом претњом, док 77 одсто сматра САД великом претњом. Заправо, политика САД-а је толико омражена да 57 одсто сматра да би регион био безбеднији кад би Иран имао нуклеарно наоружање. На знам за Аустралију, али када су резултати истраживања објављени, у Америци је о њима писао само један мали дневни лист: мунијевски Washington Times.[1] Али те информације су доступне. Ако дипломате и аналитичари за њих не знају, то нам више говори о њима. То показује да их просто није брига. „Арапски свет“, то су за њих диктатори, не становништво. Мислим да нам то пуно говори.

Да ли су ствари другачије за ову генерацију због интернета, или би све било исто да имамо посла са „старим“ технологијама као што су новине?

Зависи од тога како новине обављају свој посао. У сваком случају, интернет нуди многе могућности за дистрибуцију информација и понекад се користи ефикасно. Али, кад би новинари радили свој посао, већина ових ствари би била позната. Заправо, да новинари сада раде свој посао, наслови не би гласили: „Арапске државе подржавају САД по питању Ирана“, већ: „Америчка дипломатска служба тако страствено мрзи демократију, да их није брига шта становништво мисли“.

Да ли мислите да се спрема неки народни покрет – реакција, отпор, контранапад – као одговор на притиске на WikiLeaks?

Нисам сигуран на шта мислите. Отпор против кога?

Против полуга власти. У Аустралији имамо једну мобилизацију мишљења широм политичког спектра, и изгледа да је ово питање произвело подршку за WikiLeaks из неких неочекиваних, па чак и супротстављених табора. И левичари и десничари, ако ти појмови данас уопште имају смисла, из сасвим различитих сфера јавног деловања – сви они кажу да државе нису у праву.

Драго ми је да то чујем. Нажалост, то овде није случај. Заправо, овде медијски присутна јавност – нисам сигуран за праву јавност – али медијски присутна јавност у суштини тражи крв. Да могу да се дочепају Асанжа, вероватно би га растргли.

Али зар то није школски пример убијања гласника?

Па, то је показатељ интелектуалне и политичке културе која је у великој кризи, по мом мишљењу. Драго ми је да чујем да је у Аустралији другачије.

Можда смо преплављени другачијим информацијама, али колико ја видим, људи кажу – Коначно! Хоћемо истину, а не будалаштине којима нас наше државе константно затрпавају.

То је исправна реакција, по мом мишљењу. Не кажем да овде нема тога – и те како има, и сам добијам безброј мејлова. Али чини ми се да је у медијима то мањинско мишљење.

А истовремено, они који подржавају WikiLeaks – а сигуран сам да сте ви међу њима – бивају оптужени да све ово користе за наставак своје дугогодишње кампање против Сједињених Америчких Држава и њихових међународних интереса.

Шта су то међународни интереси Сједињених Америчких Држава? Мислим, ја сам део Сједињених Америчких Држава, и моји међународни интереси нису идентични интересима Хилари Клинтон. Хилари Клинтон – као што показује пример који сам навео, а има и многих других – презире демократију. Ја је не презирем. Наши интереси су различити.

Приметно је одсуство покрета Tea Party у реакцији на WikiLeaks.

Мислим да је то погрешно тумачење тог покрета. Они заиста кажу: „Скините нам државу с грбаче“, али ту постоји једна скривена порука: „Натоварите нам приватну власт на грбачу“. Колико су они свесни тога што говоре, нисам сигуран. Људи су, наравно, различити. Али смисао њихове поруке је – хајде да дамо већу власт неодговорним приватним тиранима. То је резултат скидања државе с грбаче. Мислим, има много лоших ствари у држави, али у неким случајевима она реагује на бриге и потребе становништва. Корпорације брину само о једној ствари – о профиту. У ствари, то им је законска обавеза.

На крају, г. Чомски, мислите ли да ће овај случај WikiLeaks променити начин на који владе баратају информацијама и однос јавности према држави?

Свакако ће променити начин на који владе баратају информацијама. Мислим, Стејт департмент схвата да је урадио нешто заиста глупо. Превише информација је било доступно огромном броју људи – цурење је било практично загарантовано. Сигуран сам да ће убудуће бити много опрезнији. Али осим тога, не очекујем неку велику промену. Осим, наравно, ако аналитичари, коментатори и медијски присутна јавност, а и права јавност, уколико се организује, не буду захтевали значајне промене. На пример, немамо времена за детаље, али има примера који илуструју опасну државну политику, за коју би влада требало да одговара. Заправо, било је и примера у медијима. Даћу вам један пример из западне хемисфере. Постоје депеше из Хондураса, које показују да је амбасада спровела опсежну анализу војног пуча који се тамо недавно одиграо. Латинска Америка се противила том пучу, као и већи део европских земаља: Сједињене Америчке Државе су се колебале, али су на крају ипак практично ратификовале пуч – Америка је једна од малобројних земаља које су прихватиле резултате избора, спроведених под војном влашћу.

Стејт департмент је послао депешу са уставно-правном анализом, у којој је закључено да се заиста радило о војном пучу, противуставном и противзаконитом. Било би добро да Американци то знају.

И ви сте један од потписника отвореног писма Џулији Гилард, а наша влада се није оглашавала откад је то писмо послато – иако се у први мах понашала као полицајац, тужилац и судија. Од тада су мало променили поруку. Видећемо како ће се то завршити. Хвала вам на гостовању.

Хвала вама.

Извор: ABC Radio Melbourne, 9.12.2010.

(Превео: Ивица Павловић)

(peščanik.net, 13.12.2010.)

[1] Конзервативни вашингтонски лист у власништву Сун Мјунг Муна, оснивача Цркве уједињења. Следбеници те цркве се колоквијално називају „мунијевци“ (прим. прев.)