петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Никола Врзић: Цена вашингтонске депеше
Хроника

Никола Врзић: Цена вашингтонске депеше

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 13. мај 2011.

Ако је после гашења емисије „Атлантис“ на Другом програму „Радио Београда“ и могло да се помисли како чистка у медијима има некакве везе с идеологијом, макар и безобзирно злоупотребљеном, случај новинара Светлане Васовић-Мекина и Игора Мекине показује да је једино мерило нове друштвено-политичке подобности – шта о томе мисле САД и њени локални сатрапи

У јануару 2008. године начинили су новинарски подвиг. Подвиг за који би да живе у Америци „добили Пулицерову награду“, како је једном приликом казала Љиљана Смајловић, садашња председница Удружења новинара Србије. Уместо Пулицерове награде, међутим, новинарски подвиг је ауторима донео отказе, прогон и невеселу част да нам својом професионалном судбином пруже драгоцено сведочанство о приликама у којима живимо; о наличју евроатлантске демократије, правом лицу њиховог тоталитаризма. Иза кога провирују раскринкани амерички и словеначки чиновници, Соња Бисерко и Борис Тадић, Драгољуб Мићуновић и „Атлантис“, нови критеријуми моралне и политичке подобности и инквизиторска свест која нам их намеће бруталном силом.

Тај светли тренутак новинарске каријере Светлане Васовић-Мекина и Игора Мекине, то јест почетак уништавања тих каријера, догодио се 25. јануара 2008. године, када су у београдској „Политици“ њена тадашња дописница из Љубљане, и у љубљанском „Дневнику“ (Игор Мекина у том моменту био је уредник спољнополитичке рубрике тог листа), открили садржај поверљиве депеше словеначке амбасаде у Вашингтону, послате политичком врху земље. У тексту, објављеном под насловом „Вашингтон режира, Европа статира“, „Политикина“ дописница разоткрила је инструкције владе САД Словенији у вези са (предстојећим) проглашењем независности Косова, од тренутка када Љубљана, 1. јануара 2008. године, преузме председавање Европском унијом. Централна тема разговора који је Митја Дробнич, политички директор Министарства спољних послова Словеније, водио са представницима Стејт департмента била је „разрада плана проглашења координисане декларације независности“. Откривена депеша је, такође, садржавала и оцену Вашингтона да косовски Албанци прижељкују победу Бориса Тадића над Томиславом Николићем на предстојећим председничким изборима у Србији.

Балканске претече „Викиликса“ изазвале су тада поприличан међународни скандал, а неугодно раскринкавање косовске стратегије неопрезну је словеначку дипломатију изложило низу критика њихових савезника из ЕУ и САД. Шамари, упућени најпре из Брисела и Вашингтона Љубљани, затим су наставили да се ређају наниже низ ланац исхране. Љубљана удара на ауторе открића и – на Београд.

На иницијативу тадашњег словеначког шефа дипломатије Димитрија Рупела, тако, 339 њихових дипломата – међу којима и амбасадор Словеније у Србији – потписују петицију у којима осуђују објављивање чланка у „Политици“. Игора Мекину водећи словеначки политичари оптужују за „угрожавање националних интереса Словеније“, а тадашњи премијер Јанез Јанша жестоко напада „Дневник“ због објављивања поверљиве депеше. Убрзо после тог напада Игор Мекина, као прва жртва свог открића које је узнемирило Вашингтон и Љубљану, добија отказ под образложењем да је „непажљиво руковао повереним документима“ – објавио је поверљиву депешу – те да је, коментаром „Лажи вазала“ којим је критиковао словеначку спољну политику, „обмањивао јавност“. Решење о отказу ће, у међувремену, одлуком првостепеног Суда у Љубљани бити поништено као незаконито, али Игор Мекина још није враћен на посао.

Светлану Васовић-Мекина, пак, тадашњи словеначки државни врх жигоше као „шпијуна“ и „агента“, а најдаље у дисквалификацијама одлази Марко Црнкович, један од најпознатијих словеначких колумниста, оптужујући „Политикину“ дописницу да је „командант српске пете колоне у словеначким медијима“ и „кверулантски квислинг“. Такав ниво јавног дискурса, какав је демонстриран у демократској Словенији, чланици Европске уније, Србија упркос свим својим евростремљењима (срећом) још није достигла. Или неко може да замисли обрнуту ситуацију, и како би се провеле српске власти и друштво да су покренули сличну хајку против дописника неког страног листа?

Словеначка реакција на новинарско откриће вредно Пулицера, штавише, макар према ономе што је писала љубљанска „Младина“, није се завршило само на отказу, дисквалификацијама и увредама. Димитрије Рупел је, наводно, са позиције шефа словеначке дипломатије због писања Светлане Васовић-Мекина протестовао и код српског Министарства иностраних послова, после чега су уследили позиви „Политици“ да своју дописницу „скине с врата“ Рупелу пошто је Србији потребна подршка Словеније на путу ка ЕУ!

С друге стране, опет, треба напоменути да је словеначко правосуђе реаговало, осудивши ових дана Марка Црнковича због изречених увреда, баш као што га је осудило и Друштво новинара Словеније, иако Светлана Васовић-Мекина није његов члан. Док је, насупрот томе, овим поводом изостала реакција, на пример, Независног удружења новинара Србије…
Реакције у Србији су, заправо, оно што је отужно у читавој причи. Не само зато што је овде реч о дописници српског листа, чак не ни једино зато што је настрадала због разоткривања неподопштине урађене у корист српске штете, већ зато што све то заједно показује колико смо ниско пали када смо без алтернативе закорачили ка Европској унији.

А све се тако згодно надовезало на ону мајску ноћ пре три године у којој је Борис Тадић прослављао победу на изборима и припретио медијима, држећи чашу шампањца у руци, да ће их реформисати као полицију и војску. Па су потом редом у евроентузијастички загрљај попадали „Политика“, „НИН“, ухапшени „Курир“… а „Печат“ претекао као једини кутак српске медијске сцене у којем се може чути да Европска унија без алтернативе ипак треба да има алтернативу – на пример, у борби за добро саме Србије.

Недуго после смене Љиљане Смајловић с места главне уреднице „Политике“, тако, и доласка Драгана Бујошевића (и Соње Лихт) на њено чело, Светлана Васовић-Мекина – коју је сама редакција 2008. године прогласила за свог најбољег новинара – бива проглашена за технолошки вишак. Васовић-Мекина је због тога тужила „Политику“ и видећемо какву ће одлуку донети свеже реформисано српско правосуђе.

Ко је кумовао одлуци да Светлана Васовић-Мекина добије отказ у „Политици“? Ко доноси одлуке о медијској слици Србије? Ако је и разложно претпоставити да је Борис Тадић стајао иза одласка Љиљане Смајловић са чела „Политике“, подсетимо ли се „Утиска недеље“ из октобра 2008, стиче се утисак да је за отпуштање Светлане Васовић-Мекина ипак лобирао неко други.

У овој је емисији, наиме, Слободан Марковић (постављен у Управни одбор „Политике“, како је сам признао, на предлог Демократске странке и Г17 Плус) на питање „хоћете рећи да за (…) Светлану Васовић-Мекина остаје место у ‘Политици’?“, изричито рекао: „Мора да остане. Ако не остане, то би значило да се врши одмазда. Значи, мора да остане.“

Чија је реч, онда, превагнула над речју кадра двеју владајућих партија, тако да је над својом дописницом „Политика“ ипак извршила одмазду? У истом је „Утиску недеље“ гостовала и Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији. О писању „Политикине“ дописнице из Љубљане није имала да каже ништа похвално, напротив, „зато што је писање њено, када је Словенија у питању, заправо увек са једне позиције као да је Словенија још увек бивша република Југославије, као да то није нека независна земља (…) На то гледа као да су они сецесионисти, који су нас напустили, који су били лакеји. Мислим, то је једноставно неприхватљив језик (…) Значи, нормализација односа са суседима мора да има једну позитивну медијску, да кажем, причу. Ја немам ништа против да се пише критично и треба да се пише, али исто тако мора да се пише афирмативно.“

Хелсиншки одбор Соње Бисерко је, у једном од својих тадашњих извештаја, био и нешто конкретнији, објашњавајући како је С. Васовић-Мекина „денунцирала словеначку спољну политику и дипломатију као беспоговорне послушнике Вашингтона“, а као посебан грех убројано јој је, „осим што у текстовима у свакој прилици дискредитује Словенију“, и то што – ово је за Риплија, стварно – „подругљиво, цинично и увредљиво пише о словеначким државним функционерима, нарочито о Димитрију Рупелу, Јанезу Јанши и Јелку Кацину“.

Па је због тог подругљивог, циничног и увредљивог писања, због „денунцирања“ словеначко-америчке косовске политике и разоткривања њихових закулисних радњи – дакле, зато што је врхунски радила посао новинара – добила заслужени отказ. Као и њен супруг Игор Мекина у „Дневнику“, због чега су са двоје малолетне деце остали, практично, на улици, принуђени да се довијају како знају и умеју не би ли им обезбедили елементарну егзистенцију.

Повучемо ли паралелу између случаја брачног пара Мекина и недавног укидања емисије „Атлантис“ на Другом програму „Радио Београда“, којој је Драгољуб Мићуновић замерио због изнетих ставова о „дискриминацији, оцени Сребренице и холокауста“ који се ваљда нису слагали са званично одобренима, постаје јасно да их, у основи, краси једна подударност. Закономерност, тако рећи, која каже да ће настрадати свако ко се усуди да изрази ставове у супротности са онима које су претходно одобрили (сугерисали?) Вашингтон и његови локални сатрапи, у Љубљани и Београду подједнако.

Које је наравоученије читаве приче? Они мање храбри схватиће да се не треба замерати Америци и њеној хелсиншкој батини. Осталима као утеха остаје то што су спознали истину и сазнали да страдају од обичних силеџија који своје ружно насилништво безуспешно покушавају да улепшају шупљим фразама о демократији и људским правима, јер морал није на њиховој страни ма колико се на њега позивали. И та ће им спознаја истине помоћи да истрају, макар и ако се то данас чини безизгледним.

(Печат)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер