Никола Тензер: Сан о уједињеним европским државама потпуно пропао

Држава ће се афирмисати на међународној сцени, највероватније на штету регија и на штету неких међународних организација које ће ослабити, каже Никола Тензер, француски политиколог, иначе и високи државни службеник, који је ове године у јануару објавио и књигу „Свет на хоризонту 2030“. У Француској је познат као либерал и левичар који пледира за европску ствар и често је учесник многобројних телевизијских дебата и трибина.

Већ више пута је гостовао у Београду и, према сопственим речима, овде има много пријатеља, као што има и много Срба пријатеља у Француској и у САД. Један је од оних који свим силама гура Србију ка проширењу ЕУ и замера француским интгелектуалцима и политичарима што немају довољно јаку свест о томе да Европу треба проширити. Покушава да ради на томе мада и сам тврди да ће политичка димензија Европске уније у будућности неминовно слабити.

Како ће свет изгледати за 20 година? Боље или горе?

Када сам потписао уговор за штампање књиге „Свет на хоризонту 2030. године”, а то је било 2006. године, имао сам песимистичко виђење будућности, а данас сам умерени оптимиста. Мислим да идемо према једном стабилнијем свету, у коме ће бити мање великих, озбиљних конфликата, и у коме ће бити боље регулисани различити проблеми као што су енергија, располагање и приступ сировинама. То ће бити свет у коме ће много више земаља имати развијенију економију, биће много више земаља које ће осећати одговорност за своју зону и покушаће да у њој обуздају конфликте. Истовремено, све то неће довести до нестанка одређених ризика који и сада постоје.

Који су највећи ризици?

И даље ће постојати ризик од тероризма, увек ће бити грађанских ратова и конфликата у неколико зона у свету. У старој Европи, нажалост, и даље се прибојавам и екстремиста и националистичких покрета. Национализам ће увек бити присутан у балканској зони, у земљама попут Мађарске или Румуније, у једном малом делу Пољске вероватно. Кад је реч о екстремизму, видим да он, нажалост, расте и у Француској, у Холандији, у Белгији, мало и у Немачкој, у Италији, наравно на различите начине. То је једна од највећих мука с којима ћемо морати да се суочавамо у будућности и мислим да ће временом сваки национализам да постане специфичност старе Европе, што је супротно идеалима европске интеграције. Имам утисак да у већини азијских земаља, у Латинској Америци, чак и делу централне Азије постоји јака национална свест, понос, али тај национални понос се пре свега оријентише на развој економије, на сарадњу с другим земљама, која је неопходна за сопствени успех и моћ, а никако није окренута ка затварању и изоловању од других.

Кад кажете да ће се државе афирмисати на рачун регија и међунардоних организацвија, мислите ли ту и на Европску унију? Хоће ли она опстати?

На једном предавању у САД направио сам три велика сценарија о ЕУ. Један је црн који је могућ али надам се да није вероватан. Он подразумева пораст национализма у Европи, пуцање еврозоне, недостатак консензуса о заједничком европском буџету и можда све мање поштовање сопствених одредница и правила ЕУ од стране земаља чланица. Уз све то можда и пораст криминала и корупције, као што видим у Бугарској и Румунији, који је потпуно недопустив. Други је ружичасти сценарио, оптимистички, који је такође могућ али бојим се да је и он мало вероватан. Дакле, крај финансијске кризе у ЕУ, избори који ће се завршавати тиме што ће екстремисти и националисти добијати мало гласова, појављивање нових лидера који могу да имају одређену визију за Европу, европски буџет који расте, ширење европске идеје, још брже проширење Европске уније, пре свега мислим на цео Балкан, на Турску… И онда следи средишњи сценарио.

Који је и највероватнији?

Да, јер подразумрева чување еврозоне, контролисање буџетске кризе и пут придруживања нових земаља, чак уз фазе „горе-доле“, у којима час има више наде час мање, али сигурно корачање ка том циљу уз један стабилан европски буџет. То је сценарио по коме немамо европског лидера, али макар имамо свест на нивоу шефова држава да треба наставити европским путем. Дакле, немамо бриљантну Европу, уједнињене европске државе то је сан који је потпуно пропао, али ипак се напредује у интегрисању што је по мом мишљењу веома важно. Мислим да Европа никада неће имати заједничку политику, па самим тим ни ефикасност у решавању криза. Чак ни по најоптимистичнијем  ружичастом сценарију идеја да се може имати заједничка спољна политика једне Европе, која има 27 или 32 или 33 чланице, потпуна је илузија.

Кажете да Европа нема лидера?

У Европи немамо лидера који ће дугорочно моћи да спроведе неки план и који је способан да да виђење сопствене земље у наредних десет година, а да при том оно буде спојено с виђењем ЕУ. Сматрам да немамо лидера ЕУ. У Европском савету и у Европксоој комисији немамо некога ко би био способан да превазиђе те уске оквире своје земље и да представи неко дугорочно виђење. Бојим се да је то данас један од највећих проблема Европе. Кад кажем Европе мислим на Европу у најширем смислу, на Европску унију али и на земље које претендују да буду чланови. Када погледате мало уназад, видите да данас нема некога као што је био Де Гол, или Шмит, Черчил или чак у почетку Тони Блер, али само у почетку његове каријере, или као Фелипе Гонзалес у Шпанији, или као Обама у САД упркос свему, или као Ердоган у Турској иако можемо да се не сложимо...

Говорећи о будућности света, ви помињете „нови тип лидера“?

Афирмисање држава ићи ће руку пор руку са стварањем једне нове лидерске елите. Видео сам много таквих лидера у Азији и Латинској Америци који су много више интернационализовани, много отворенији ка свету тако да ће се њихове државе афирмисати али не једна против друге него ће се осећати одговорним за све комерцијалне, инетлектуалне и политичке односе које ће створити са другим земљама.

Које ће још међународне организације слабити?

Дакле, УН, НАТО, ЕУ у својој политичкој димензији, апсолутно ће слабити, док би с друге стране требало да јачају све специјализоване организације, на пример светска банка, све регионалне развојне банке, цела ЕУ али у оним техничким секторским сегментима, Уницеф... Један од највећих изазова јесте да добијемо једну интегрисану организацију која ће се бавити сировинама и енергијом.

Да ли ће опстати НАТО?

НАТО данас има проблем сопственог постојања. Мислим да ће он да настави да постоји, бар кад је реч о војним питањима, јер може да реагује у одређеним крзиним ситуацијама, али не треба заборавити да је НАТО некада требало да буде и нека врста политичке заједнице. Сада по том питању не представља ништа. Ако погледамо последњу кризу у Либији и видимо колико различите ставове имају многе земље, чак и да не помињем Турску него само оне у оквиру ЕУ, видимо дакле слабост таквог модела. Мислим да ћемо у наредних 20 година присуствовати деградацији НАТО-а чак и у најоптимистичнијем сценарију. Боље предиспозиције за будућност имала би можда нека друга врста организације, у којој би Руси требало да одиграју једну перспективнију улогу.

Разговарала: Гордана Поповић

(Политика)