Nikola Jovanović: Muke po evrozoni

Prošlog utorka, pred odlučujući samit evrozone u Briselu, francuski predsednik Nikola Sarkozi je rekao svojim saradnicima da je Evropska unija nikad bliža raspadu. Dan kasnije, do duboko u noć je pregovarao sa konzorcijumom privatnih investitora o otpisu polovine njihovih potraživanja prema Grčkoj. Zašto je evropska konstrukcija u sredu bila toliko ozbiljno uzdrmana, šta se zauvek promenilo od tog dana u Evropi i kakve će posledice ovi događaji imati po Srbiju?

Svetska finansijska i ekonomska kriza je u EU dovela do dodatnog specifičnog fenomena - „krize javnog duga”. Kriza javnog duga je posledica sistemske greške u kreiranju evrozone, budući da je zajednička valuta uvedena bez prethodnog dogovora o koordinisanom ekonomskom upravljanju evrozonom, fiskalnoj harmonizaciji i mehanizmu podrške evru u slučaju asimetričnih šokova. Iako je sve ovo bilo poznato od početka, verovalo seda će u slučaju bilo kog problema Nemačka kao ključna članica evrozone politički i ekonomski podržati svoje siromašnije i slabije partnere. Zahvaljujući ovoj pretpostavci sve članice evrozone su počele da se zadužuju po rekordno niskim kamatnim stopama,u jednom momentu i po identičnim uslovima kao Nemačka, iako to ničim nisu mogle da opravdaju. Uostalom,znali su da nikad u istoriji država članice neke monetarne unije nije bankrotirala, upravo zbog pretpostavke solidarnosti.

Privatni investitori su međutim uporedo sa ekonomskom krizom počeli pažljivije da gledaju nacionalne ekonomske indikatore i brzo su shvatili da obveznica grčkog ili irskog duga nikako ne može jednako vredeti i biti sigurna kao obveznica nemačkog duga. Zatim su pažljivije pogledali i osnovne dokumente EU i videli su da ne postoji nikakva pravna obaveza solidarnosti ili kolektivnog jemstva. Kad je nova Nemačka dala signal da ne oseća više ni političku obavezu da beskonačno finansijski podržava druge evropske države, budući da je jedina izvršila bolna ekonomska prilagođavanja kao odgovor na fenomen globalizacije, kamatna stopa za nova zaduživanja država južne Evrope je toliko skočila da im je maltene onemogućen pristup tržištu kapitala a time i servisiranje nagomilanog javnog duga. Otvoreno se spekulisalo s mogućnošću bankrota pojedinih država i samim tim transformacije solidarne Evrope u Evropu ,,više brzina i više kategorija”.

Osim opasnosti od kraha evra, lideri država članica su se prošle srede suočili s još jednim rizikom -kolapsom bankarskog sistema. Najveći kupci obveznica duga jedne zemlje su banke koje u toj zemlji operišu. Kada se pojavio rizik bankrota pojedinih država EU, njihove banke su automatski postale vlasnice skoro bezvrednih obveznica i tako izgubile znatan deo svog kapitala. Nisu samo grčke banke ili španske štedionice bile u opasnosti, već i francuske banke koje su držale obveznice problematičnih država u iznosu od skoro 200 milijardi dolara. Da je situacija kritična pokazao je slom francuske banke Dexia početkom oktobra.

Kako je EU reagovala i šta je odlučeno u noći između srede i četvrtka?

Uprkos ekonomskim teškoćama i političkim greškama, Evropa je ipak kontinent s najvišim kvalitetom života u svetu -zahvaljujući velikoj koncentraciji kapitala, ljudskog znanja i sofisticirane kulture, a to se ne gubi preko noći. Franko-nemački motor je ponovo pokazao izuzetnu vitalnost, pa su donete kvalitetne odluke o:proširenju nadležnosti Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, dodatnoj obavezi dokapitalizacije banaka, a postignut je idogovor sa privatnim investitorima o otpisu 50 odsto grčkog duga. Time je, makar za sada, otklonjena opasnost od raspada evrozone, bankrota Grčke i urušavanja bankarskog sistema. Pravila ponašanja su se, međutim,zauvek promenila i Srbija će morati da povede računa o tome ukoliko želi da do kraja ove decenije pristupi EU.

Najpre, među kriterijumima iz Kopenhagena za pristupanje EU, ekonomski kriterijum postaje presudan. Države sa slabom privredom i aljkavim javnim finansijama neće moći da računaju na političku podršku, pre svega Nemačke. Upravo stavljanje pitanja severa Kosova na vrh evropske agende Srbije služi Nemačkoj da između ostalog odloži pristupanje Srbije EU, budući da nema poverenja u naše kapacitete. Slično važi za ostale države zapadnog Balkana, uključujući Hrvatsku koja,uprkos naizgled završenom poslu,još nema datum potpisivanja pristupnog sporazuma i garanciju da će ga sve države EU ratifikovati na vreme da bi stupio na snagu 1. jula 2013. Upravo zato prisustvujemo grozničavoj borbi protiv sistemske korupcije i istrazi u HDZ-u kao poruci da je Hrvatska shvatila najnovije evropske tendencije i da je spremna za članstvo.

Da bi imala šansu da naredne godine počne pregovore o članstvu, Srbija bez obzira na izbore mora intezivirati borbu protiv korupcije, najaviti unošenje gornjeg limita javnog duga u ustav, a stranke moraju u srce kampanje staviti svoje nove ekonomske programe. Samo deklarativna aspiracija za članstvom, nema više političku težinu i nije argument na našoj strani. Jedino kroz ovakvu vrednosnu promenu Srbija će moći da se izbori za ostvarivanje svojih interesa u Evropi, uključujući podizanje pregovora o specijalnom statusu severa Kosova na viši politički nivo.

(Politika)