Нгер Вудс: Брегзит није "Дан Д"

 Припреме за преговоре о Брегзиту су већ неко време у току, али до сада су их ометале три основне грешке у преговарању, а сада морају да се суоче с чињеницом да су могућности деловања британске владе озбиљно нарушене.

Прва класична грешка која је до сада направљена је то што је британска влада уобразила да креће у битку. Због оваквог гледишта, преговарачи морају да прикрију своје стварне планове и намере, радећи на томе да обезбеде доминантну позицију и да, на крају, победе своје непријатеље. Ако се томе дода нека осмишљена превара, све ће деловати као да се припремамо за искрцавање у Нормандији на Дан Д.

Али Брегзит није Дан Д. Далеко од тога да жели да порази своје непријатеље, Британија покушава да очува обострано корисне односе са земљама од којих не може географски да се дистанцира - али и са земљама од којих иначе не може себи да приушти да се дистанцира. Не би требало да чува своје намере у тајности, као што је до сада чинила, и сигурно не треба да се упусти у балансирање на ивици, као што је илустровано примером бојног поклича премијерке Меј да је "бити без договора боље него имати лош договор".

Уместо тога, Британија мора да унапреди процес сарадње усмерен ка заједничком решавању проблема. Преговори би требало да се фокусирају на то да се оствари највећа могућа корист за обе стране, укључујући и најављени Споразум о слободној трговини између Британије и ЕУ који Меј настоји да створи. Правичност, отвореност и транспарентност су од највећег значаја да би се омогућило да обе стране процене своје потенцијалне добитке прецизно и ефикасно, а да не помињемо да би требало омогућити да приватни сектор и друге странке такође допринесу иновативним решењима.

Друга класична грешка у преговорима је фокусирање искључиво на сопствене интересе. Ефикасни преговори захтевају дубоко разумевање интереса, приоритета и ограничења друге стране. Шта они могу да добију или изгубе? Где не могу да пристану на компромис? Шта може да омета њихову способност да постигну договор?

На пример, и Британија и ЕУ имају ограничене капацитете. Британија покушава да окупи тим који ће се позабавити преговорима о трговини што је пре могуће. ЕУ је већ укључена у преговоре за десетак Споразума о слободној трговини, са свима од Заливског савета за сарадњу до Сједињених Држава. Европске владе треба да спроведу у дело пет таквих споразума који су претходно договорени са Канадом, Сингапуром, Вијетнамом, Западном Африком и Источном Африком.

Британија очекује да ће прескочити овај ред, због величине и значаја својих економских односа са ЕУ. Али, ако се то догоди, ЕУ може да очекује зазор од оних који су остали заглављени у реду. Заправо, током преговора о Брегзиту, ЕУ ће стално морати да разматра какве поруке тиме шаље својим другим партнерима у преговорима. Ако Британија допринесе томе да се постигне договор на обострану корист, ЕУ то мора да препозна, као што мора да препозна и ограничења која могу да утичу на ЕУ и њене земље чланице.

Трећа грешка је имати нереална очекивања. Преговори о Брегзиту ће несумњиво бити дуги и тешки - утолико више ако грађани, послови или сами преговарачи буду обесхрабрени ако прекомерна очекивања не буду испуњена. Управљање очекивањима у погледу времена је можда најважније. Британија се нада да ће закључити Споразум о слободној трговини са ЕУ током предвиђеног двогодишњег периода преговора. Али слични преговори са другим партнерима ЕУ, као што су Јапан и Канада, су трајали девет до десет година. И они су израђени постепено, а не једним потезом. Узмимо у обзир трговинске преговоре ЕУ са Канадом који су почели 2004, само са оквиром за преговоре. Девет година касније, 2013, дошло се само до договора "у начелу". Прави договор је постигнут тек у септембру прошле године. Тада је започео процес одобравања од стране европских институција, да би одобрење Европског парламента коначно стигло тек у фебруару. А процес још увек није завршен - национална законодавна тела тек треба да ратификују неке од елемената тог договора.

Све указује на то да, током периода од две године, Британија може у најбољем случају да се нада да ће успети да заврши оквирни споразум са ЕУ. За постизање коначног договора ће сигурно требати много више времена, не само зато што ће неке његове делове морати да одобре поједине земље чланице. Британска влада би требало да буде отворена и недвосмислена према јавности по том питању. У међувремену, Британија мора да се посвети томе да обезбеди прелазни споразум са ЕУ. Око 40 одсто извоза из Британије одлази на тржишта ЕУ, а британске фабрике се већином ослањају на брз проток добара преко европских граница, било да је у питању транспорт стоке из Ирске или машинских радилица из Немачке.

Укратко, Британија не може себи да приушти да изгуби брз прелазак преко граница, чак ни привремено, док чека на договор о коначном споразуму. А сигурно не сме да дозволи да то изгуби на дуже време, као што би се вероватно догодило уколико се до споразума не дође унутар предвиђеног периода од две године. Заиста, изјава премијерке Меј да је "бити без договора боље него имати лош договор" не само да подрива процес преговарања, него је једноставно погрешна. Изостанак договора би вероватно значио повратак на стандардна правила Светске трговинске организације. То би значило наметање царине од 14,4 одсто за британски пољопривредни сектор, који би већ претрпео штету од губитка финансијске подршке Заједничке пољопривредне политике ЕУ. На млечне производе који се извозе из Британије би се плаћао порез у просеку 40 одсто. А када су у питању услужне делатности - које чине највећи сектор британске економије - правила Светске трговинске организације која регулишу извоз утврђена су пре готово двадесет година и жалосно застарела. Да би смо добили представу о томе колико су непожељна та правила, треба да имамо у виду да све осим шест од 164 земаља чланица Светске трговинске организације или имају Споразум о слободној трговини са ЕУ, или раде на томе да га успоставе.

Меј је расписала недавне изборе зато што је желела да ојача моћ да издејствује добар договор за своју земљу. То није добила. Сада више него икад, обезбеђивање доброг договора ће захтевати пребацивање на преговарачку стратегију која ће бити усмерена на сарадњу, отворених погледа и реалистична.

Ауторка је деканка Факултета за државно руководство Блаватник и оснивачица програма за глобално економско управљање на Универзитету Оксфорд

(Данас)