Ненад Поповић: Србија није карантин за мигранте

„Снажнијег привредног опоравка тешко да може бити све док српска предузећа плаћају четири до пет пута веће камате од конкуренције из развијених земаља. Тамо су кредити јефтини, јер су монетарне власти обориле каматне стопе скоро на нулу, са само једним циљем, да подстакну бржи привредни раст“, каже за „Време“ Ненад Поповић, председник СНП. Као човек из привреде, Поповић у разговору за „Време“ оцењује тренутно стање економије Србије, предлаже решења која би довела до већег раста бруто домаћег производа, а образлаже и свој став о неопходној изградњи зида на граници са Македонијом, са циљем спречавања избеглица/миграната да уђу у Србију.

Но, најпре о економским темама. Упркос томе што је референтна каматна стопа НБС на рекордно ниском нивоу (пет одсто), Поповић истиче да је од јануара до краја августа 2015. укупна маса кредита овдашњим предузећима смањена за више од пола милијарде евра, а предузетницима за чак 25 одсто. „Због чињенице да банке сваки четврти кредит привреди не могу да наплате, оне су смањиле кредитну активност и време је да је умеша држава ако се жели изаћи из тог зачараног круга“, каже Поповић.

На који начин држава треба да се умеша?

Са релативно скромним средствима могла би да формира Гарантни фонд, који би охрабрио банке да почну са одобравањем нових кредита, уместо што све снаге усмеравају на наплату већ одобрених зајмова, па и од предузећа која би уз малу, додатну финансијску ињекцију могла значајно повећати продају на домаћем, а пре свега на светском тржишту. Други модел је субвенционисање дела камата извозно оријентисаним и предузећима која би могла заменити непотребни увоз многих производа, дакле, јачање домаће производње. Тренутно је, према последњим подацима НБС, просечна каматна стопа на све кредите у Србији 8,13 одсто. Иако годинама није била нижа, и таква камата је четири пута већа од инфлације, а уз то многа предузећа и даље на кредите плаћају и више од 12-13 одсто. Банке имају вишак ликвидности и сигурно би пристале да дају кредите уз камату од два-три одсто годишње, што би било знатно ближе условима које имају европски привредници, ако би држава на себе преузела разлику до те просечне камате од око осам одсто. А рачуница је врло једноставна. Са пет милијарди динара, што није ни пола процента укупних расхода буџета, држава би могла да „испровоцира“ банке да привреди одобре 100 милијарди динара нових кредита годишње.

Прво што сам помислио када сам чуо тај ваш предлог о државном субвенционисању кредита, односно, државном одлучивању ко ће такве кредите да добије, јесте да је то отварање новог простора за корупцију. То би било лепо у идеалном политичком окружењу, не и овде.

Тај модел примењују све европске земље. Корупција је посебан проблем, али не може нам она бити оправдање да ништа не радимо. Сигуран сам да уз један потпуно транспарентан рад, корупција у том сегменту може практично да се искорени. Уосталом, овде су комерцијалне банке те које примају захтеве за кредите, и оне одлучују коме ће кредит бити одобрен. Држава није директно укључена у тај процес и то ризик од корупције своди на минимум.

Да ли је то један од начина да се подстакне раст, упркос политици штедње, односно, уздржавања од потрошње?

Да је држава у јануару или фебруару издвојила ових пет милијарди динара за субвенционисање каматних стопа, привреда би, са скоро милијарду евра свежих средстава, сигурно повећала производњу и раст бруто домаћег производа Србије могао је ове године да буде бар два-три пута већи од очекиваних 0,5 одсто – али да се то урадило на време. Истовремено, за тих пет милијарди динара су могле да се смање субвенције за вештачко одржавање у животу пропалих предузећа, која не само да не стварају нову вредност, већ сваке године бележе губитке, који ће на крају морати да се покрију из буџета. Оваква мера би, дакле, била потпуно у складу са политиком штедње. Друго, политика штедње није сама себи циљ. Морамо да имамо супстанцу која се стално повећава, морамо да имамо раст. Ако жели да избегне кризу јавног дуга, Србија мора да повећа БДП, који је сада за 1,8 одсто мањи него што је био на почетку кризе, пре седам година. Ако је већ смањењем плата и пензија на неки начин утицала на смањење приватне потрошње, држава би док дефинитивно не изађемо из рецесије морала да повећа јавне инвестиције.

Она не само да их не повећава, него ни не испуњава оно што је буџетом предвиђено.

Тако је, и ту је једна од кључних грешака свих влада Србије. Већ годинама се највише штеди на јавним инвестицијама, а баш оне могу допринети већој стопи привредног раста и отварању нових радних места. Штедети се, дакле, може и мора, али само на текућој потрошњи, а не би смело на јавним инвестицијама. А ради се управо супротно. До краја августа за капиталне инвестиције потрошено је око 110 милиона евра или само 27 одсто од планираног новца за ову годину. Поређења ради, 2008. издаци за капиталне инвестиције били су чак 480 милиона евра. Управо јавне инвестиције треба да буду покретач целе привреде у време кризе, тако да би, с те стране гледано, оне можда требало да буду и веће него те 2008. године. Такође, Влада би морала да убрза коришћење већ одобрених, повољних кредита међународних финансијских институција, пре свега Светске банке и ЕБРД. Ради се о суми од 3-4 милијарде евра. Да је тај новац протеклих година ангажован, не бисмо три од последњих шест година завршили у рецесији, а многи од јако важних инфраструктурних пројеката, попут Коридора 10, већ би били завршени. Овако на тај новац плаћамо казнене пенале.

Да ли је смањење дефицита, које се помиње као један од највећих успеха владе, реално утемељено или је једнократно и постигнуто неизвршавањем неких обавеза државе?

Искрено, мањак у државној каси за осам месеци од 30,1 милијарду динара вероватно нису очекивали ни највећи оптимисти у Влади, јер је у истом периоду прошле године дефицит био четири пута већи, чак 128 милијарди. Влада, међутим, не сме да само на основу та два податка брзоплето закључи да су сви проблеми у српским јавним финансијама решени. На жалост, основни структурни проблеми нису отклоњени – дефицит је значајно оборен превасходно захваљујући смањењу плата и пензија. Уколико се упореде расходи буџета за осам месеци за прошлу и ову годину, лако је израчунати да је Влада на платама уштедела 19 милијарди, а на пензијама још 35,5 милијарди динара. То значи да без смањења плата и пензија мањак у државној каси на крају августа 2015. не би био 30,1 већ 84,6 милијарди динара. Друго, да се није штедело на капиталним инвестицијама, дефицит би био већи за бар још 15 милијарди и попео би се на 100 милијарди. И све то уз динамичан раст непореских прихода буџета, у које спада и уплата дивиденди јавних предузећа. За осам месеци по том основу је у буџет ове године уплаћено чак 99 милијарди, за 45 милијарди више него у истом периоду 2014. Проблем је, на жалост, што се са тим приходима не може са сигурношћу рачунати и у наредној години. С тим у вези поставља се и питање да ли би за српску економију било боље да је део тог новца од добити јавних предузећа инвестиран за повећање производње, ефикасности и продуктивности него што је уплаћен у буџет и тако преусмерен у потрошњу. Дефицит би, такође, био већи и да за 2015. није одложена исплата отпремнина за вишкове запослених у јавном сектору, а новац за то планиран је у овогодишњем буџету. Све то указује да стање у јавним финансијама земље још није стабилизовано, али има добар тренд. Наравно, даља штедња нема никаквог смисла ако се и убудуће буде толерисало неким јавним предузећима да гомилају губитке. Конкретно, само у претходне две године, Србијагас је направио нето губитак од 50 плус 45 милијарди динара, док је смањењем плата и пензија до сада уштеђено 54,5 милијарди динара.

Пре десетак дана Квартални монитор је објавио да су необични и сумњиви званични подаци о (не)запослености. У неким месецима имали смо прилику да видимо како у исто време пада и број незапослених и број запослених грађана. Како ви тумачите опречне податке о запослености?

Има заиста доста нелогичности у званичним подацима. Од 2012. до јула 2015. стопа незапослености је смањена са рекордних 23,9 на 17,9 одсто, дакле за чак шест процентних поена. Самим тим било би логично да је истовремено значајно повећан и број запослених. То се, међутим, није догодило и број формално запослених је сада чак за 12.000 мањи него пре три и по године (1.715.000 просечно запослених у периоду јануар-јул 2015. према 1.727.000 просечно запослених у целој 2012.). Србија је, дакле, једна од ретких земаља која је у исто време смањила и стопу незапослености и број запослених. Једно од могућих објашњења за овај парадокс је да је повећан број запослених у сивој зони, иако је прошле године усвојен нови, веома либералан Закон о раду, управо са образложењем да ће смањити рад „на црно“. Други, још гори закључак је да је Србију у међувремену напустио велики број младих, високообразованих стручњака, који се лако запошљавају у иностранству, па је због тога смањен и број оних који овде траже посао. Отуда је једини прави критеријум успешности за сваку Владу да мери број формално запослених.

Недавно сте имали полемику са Јовом Бакићем у „Политици“ о избеглицама са Блиског Истока. Најпре, јесу ли то избеглице или мигранти? Беже од рата, или, ето, прохтело им се да оду?

По свим подацима који постоје – то истичу и Доналд Туск, председник Савета Европске уније, премијер Енглеске Камерон, председник Чешке Земан, премијер Мађарске Орбан – мање од 30 одсто су људи који заиста беже од рата, а више од 70 одсто су економски мигранти, који траже бољу будућност, хоће да живе боље. Нико не жели да остане у Србији, већ сви желе да иду у Немачку. Зашто? Зато што овде нема посла. Дакле, он не иде да спасе живот: он се спасао кад је дошао у Турску – па зашто онда није остао у Турској? Јер хоће посао. Људи су провели у Турској по годину-две, није рат у Сирији почео прошле недеље – тим људима је дат сигнал, и они су кренули.

Ко им је дао сигнал?

То треба да се истражи, ко им је дао тај јак сигнал, и како су они кренули. Врло су организовани, већина њих није сиромашна, дижу стотине хиљада долара дневно са Western Union-а, имају најбоље мобилне телефоне, спавају у скупим хотелима – они иду за бољим животом, а нису живели лоше ни тамо одакле су дошли. Не заборавите да 80 одсто тих људи чине мушкарци од 18 до 50 година. То је безбедносна претња за читаву Европу.

Чекајте, они су тамо живели добро, имали паре, и одједном им је дошло да дођу овамо?

Боље се живи у Немачкој, него у Турској или Јордану. Ту долазимо до сржи проблема – избеглица је онај који је дошао у прву сигурну земљу. Када напусти прву сигурну земљу, он више није избеглица, него је мигрант – нема потребе за даљим кретањем, ако то није узроковано економским миграцијама. Много наших људи би такође хтело да оде да ради у Немачку или САД, па не могу да оду, неће те земље да их приме.

Али, Немачка прима избеглице.

За сада. Говоримо о једном малом броју од 200.000 људи, то је за Европу мала цифра, али ми у СНП желимо да упозоримо на оно што ће се десити сутра, за месец, два или три. Реч је о милионима људи који ће да крену – то говоре званичници ЕУ и УН.

И, по вама, решење је зид?

Апсолутно. Не одустајемо од тога. Зид у Мађарској се показао као ефикасно решење за заустављање неконтролисаног прилива миграната на територију једне земље. Мађари су илегалне уласке на њихову територију, подизањем зида, и пооштравањем законодавне базе за нелегални улазак миграната, свели практично на – нулу. Иако су покушали да нас оптуже за ксенофобију и фашизам, ми чврсто стојимо при ономе што смо рекли: ми желимо безбедност Србији, исто као што и званичници ЕУ желе безбедност својим земљама. Ми у СНП говоримо потпуно истим речима као људи који воде европске државе.

Што не значи да су у праву.

Ми сматрамо да су у праву, и да ће то дати резултате у ЕУ, као што смо сигурни да би наш став дао резултат у Србији. Америка, као врхунска правна држава, и земља са вероватно највишим степеном поштовања људских права на свету, има 1.200 километара дуг зид на својој граници са Мексиком како би заштитила своју територију од нелегалних прелазака миграната. То је доказ да питање изградње зида није никакво цивилизацијско питање, већ питање безбедности територије и грађана једне земље, а то је највиша уставна обавеза коју сваки званичник једне земље мора да поштује. Када сам предложио да Србија изгради зид на граници са Македонијом, то сам урадио руководећи се искључиво интересима Србије. Најлакше је данас рећи: ја сам хуман. Много је теже преузети одговорност, и решити овај проблем док још увек може да се реши.

А шта је проблем? Од чега се ми бранимо? Људи пролазе, и иду даље, зар не?

Не бих се сложио са тезом да људи сада пролазе – 90 одсто њих успело је да прође, док Мађарска није имала зид. Погледајте само недавно одржани самит земаља ЕУ у Бриселу – једини закључак био је да треба да се заштите спољне границе ЕУ и на њих стави „погранична стража“. Границе око нас се редом затварају, Мађарска, Хрватска, Румунија, Бугарска, на крају ћемо бити принуђени да прихватимо стотине хиљада миграната у Србији који неће преко наше земље успети да се пребаце на територију ЕУ. Будите сигурни да ЕУ стоји иза изградње зида у Мађарској. Виктор Орбан је то урадио уз безрезервну подршку ЕУ и у договору са Ангелом Меркел, која схвата да се Немачка не брани у Берлину, већ на Хоргошу. Али Ангела Меркел не може јавно да износи своје ставове против миграната, због хипотеке Немачке из прошлости, и због чињеница да она у својој земљи има јаку заједницу од 10 милиона муслимана коју не жели да дестабилизује и окреће против себе. Наравно, проблем треба да се решава у корену, а корен проблема је у Сирији. То је глобалан проблем и треба да га решавају Америка, ЕУ, Русија и Кина, а ми не смемо да дозволимо да Србија постане резервна држава и карантин за стотине хиљада миграната пред вратима ЕУ.

Какво сте мишљење имали о избеглицама које су 1995. године дошли у Србију? Ако применим вашу логику на ту 1995, тада се могло рећи да није у интересу Србије да прими 250.000 људи, јер је у том тренутку број незапослених у земљи био огроман, те да избеглице треба да се сместе у суседну земљу – у делове тадашње Републике Српске који нису под ратним дејствима.

Никакве везе те две ствари немају. То су били Срби, прогнаници, који су дошли код своје браће Срба, у своју земљу, прогнани од усташко-нацистичког режима тадашње Хрватске, а ово су људи који долазе са другог континента и већина њих су економски мигранти. Срби су бежали од рата, са једним завежљајем, под бомбама хрватске авијације. Србија је њихова матица, то је њихова земља, сваког оног ко је дошао овде. Нико тада Србији није помогао, осим Русије, оставили су Србију да се сама избори. Србија се изборила, јер је то један народ, и дан-данас, не дај боже да се то понови, Србија ће увек тако поступити.

(Време)