Ненад Поповић: Грађанима треба бољи живот у Србији 2011.

Изгледа да је у Србији постало нормално да свака нова година буде тежа од претходне. Али није увек било тако. До пре само две године имали смо стабилан раст и знали смо у ком правцу иде држава. Ова влада може да тражи оправдања за лоше стање у земљи у глобалној кризи, глобалном отопљавању или неким другим глобалним разлозима, али не може да порекне чињеницу да се пре две године у Србији живело много боље. Данас нећете наћи човека, без обзира за коју странку да гласа, који ће вам рећи да добро живи. И то нема пуно везе са вечитим незадовољством просечног Србина, већ има везе са стањем у његовом новчанику и вратоломијама које мора да изведе да би са платом коју добије на крају месеца платио рачуне и обавио месечну куповину.

Нигде није лако бити у власти па ни у Србији. Наша земља има пуно наслеђених проблема и вероватно ће бити потребне генерације политичара да све те проблеме решимо. Али задатак једне владе је да те проблеме макар покуша да реши, а не да као ној пред њима забија главу у песак чекајући боље сутра у Европској унији. Својим понашањем, ова Влада подсећа на човека који се сваке недеље молио Богу да добије на лутрији. “Молим те Боже да добијем на лутрији”, молио се човек годинама. На крају му се јавио Бог и рекао:  “па купи лоз човече”! Нико неће решити наше проблеме ако их сами не решимо.

1. Пропадање домаће привреде – Србија има преко 70 хиљада предузећа која су у блокади. Када је ова влада ступила на дужност, за инвестиције у Србији се издвајало 65 милијарди динара, а данас се издваја 31 милијарда. Некада су субвенције намењене пољопривреди биле 24 милијарде динара (а евро испод 80 динара), а сада су једва достигле 20 милијарди (када је евро 110 динара). За пољопривреду издвајамо мање од 200 милиона евра, а једна Хрватска, која има три пута мање обрадивих површина, издваја 400 милиона евра. То није начин да се помогне привреди.

2. Незапосленост – Србија има најнижу стопу запослености у Европи. Према званичним подацима преко 700 хиљада људи је незапослено. А према незваничним, ретке су породице у Србији у којој најмање један члан није остао без посла у протекле две године. Не можемо да причамо о повећању запослености у Србији ако не улажемо у развој домаће привреде.

3. Најниже просечне плате у региону – ову годину ће народ памтити по томе што су данас, први пут после Другог светског рата, просечне плате у Србији ниже него у Босни, Македонији, Црној Гори, па чак и Албанији. Просечна плата 2008. године била је 430 евра, а данас је 310 евра.

4. Повећање јавног дуга – За време мандата ове владе јавни дуг порастао је са 9,5 на 11,62 милијарди евра, односно са 25,6 на 38 одсто бруто душтвеног производа. Колико оптерећење јавни дуг представља за Србију најбоље се види из буџета за 2011. у којем се по први пут за отплату камата (45 милијарди) и главницу кредита (34 милијарде) издваја скоро дупло више новца него за помоћ домаћој привреди (55 милијарди динара)?!

5. Буџетски дефицит - имамо мањак у буџету од 120 милијарди динара. Када је ова влада преузела вођење државе, мањак у буџету је био 14 млрд динара, а он је данас девет пута већи. Укупан дефицит за четири године мандата ове владе, ако претпоставимо да се он следеће године неће увећати, износиће око 390 милијарди динара или око 4 милијарде евра. То је довољно пара да се изгради Коридор 10, три термоелектране или двадесет мостова у Србији. Да се разумемо, мањак који је уложен у развој привреде, инфраструктуру и отварање нових радних места, може да буде оправдан, и имају га многе развијене земље. Али ово што ради актуелна влада, која дефицит усмерава искључиво у потрошњу, не остављајући било какву трајну вредност држави и грађанима, то је врхунска небрига према времену које треба да наступи после њеног мандата.

6. Независност у вођењу економске политике - када се саберу сва издвајања државе која су креирана под патронатом ММФ-а и банака, долази се до цифре од 600 милијарди динара или око 70 посто буџета Републике Србије чија структура зависи више од других него од одлука владе. Одговорне владе знају да је очување финансијске независности бедем очувања политичке самосталности. Зато је у време владе Војислава Коштунице превремено окончан аранжман са ММФ и враћен дуг од 960 милиона евра.

7. Продаја Телекома – Влада не одступа од политике „после нас потоп“ и намере да финансира огроман буџетски дефицит новцем од продаје Телекома. Више нико не верује влади да Телеком продаје да би градила путеве, јер путеви могу да се граде путем концесија, као што су урадиле скоро све земље у Европи. Држава не треба да прода Телеком јер је то стратешки важан ресурс за развој инфраструктуре и привреде у Србији. Инжењери у Србији су наша конкурентска предност у односу на свет и ми морамо да улажемо у наше стручњаке, а не да распродајемо предузећа у којима они сутра треба да се запосле.

8.  Инфлација – Нобеловац Милтон Фридман рекао је да је “инфлација једини порез за који вам није потребан закон”. Инфлација је порез који плаћају сви грађани. Србија има највећу инфлацију у региону и то осећају сви наши грађани када на почетку месеца добију плату са којом све теже могу да плате рачуне и остану сити следећих 30 дана. Због раста инфлације људи који имају кредите некада су месечне рате исплаћивали са 30 посто своје зараде, а данас је једва исплаћују са 50 посто.

Мислим да сам набројао довољно проблема који захтевају да почнемо да се бавимо њима већ данас. Задатак владе није да даје пројекције о бољем животу и стандарду грађана у десетој години њеног мандата. Њен задатак је да данас учини живот грађана бољим. А то може само ако се више бави домаћом привредом и животом обичних људи у Србији, а мање размишљањем о Европској унији, промени Устава и другим стварима на дугом штапу које могу и не морају да се догоде у следећих 15 година.

Грађани немају времена да чекају Србију 2020, њима треба бољи живот у Србији 2011.

(Време)