петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Ненад Кецмановић: Како је Додикова РС постала кандидат за ЕУ
Хроника

Ненад Кецмановић: Како је Додикова РС постала кандидат за ЕУ

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 29. октобар 2016.

Баш оних последњих дана уочи референдума, када је постало јасно да Српска неће одустати од гласања, а Додик био код Путина, стигла је, готово непримећена, добра вест из Брисела. Неочекивано је прихваћена пријава БиХ за ЕУ.

Само годину дана раније, резолутно су одбијене интервенције неких утицајних земаља и угледних лобиста да се Босни, због многобројних специфичних тешкоћа да задовољи стандардне услове, „прогледа кроз прсте”. Напротив, БиХ је често описивана као безнадежна: корумпирана политичка елита, социјална беда, незапосленост, презадуженост итд. Осим тога, у ЕУ примају искључиво демократске земље, а БиХ је под иностраним протекторатом на неодређено време уз сва диктаторска бонска овлашћења високог представника.

Међутим, као што знамо, када се договори тамо где треба – све може. Зашто се то догодило, и то баш сада? Пошто је пропао још један покушај да се сруши Додик, амбасадорка САД Мери Корвик је јавно изразила спремност да са председником РС обнови комуникацију коју је пре две године, или више, сама прекинула стандардном изјавом: „Додик више није наш партнер.” Јесте јој он истог дана одбрусио да није ни он срећан када треба да се сусретне с њом, али то прихвата „као део професионалних обавеза”. То је значило да ће амерички партнер у РС постати опозициони Савез за промјене (СЗП).

И заиста, западне амбасаде, с америчком на челу, подржале су опозицију на изборима 2014, кумовале коалицији СДС и других чланица СЗП-а са СДА у заједничким органима у Сарајеву и медијски пумпале њихове уличне протесте у Бањалуци. Додик се најпре одбранио контрамитингом, затим је успео с референдумом и, најзад, тријумфовао на локалним изборима. А Американци поштују чак и омражене победнике, као што одбацују омиљене губитнике. Сада се с Додиком може разговарати.

Истовремено, Босну, као врућ кромпир, САД су ко зна по који пут поново пребациле Европској унији јер је „део европског дворишта”. То је значило да иницијативу преузима формално Брисел. А фактички, Берлин. Меркелова и Јункер најпре су одлучили да искористе чињеницу да је проевропско расположење практично једина тачка сагласности три народа у два ентитета. А пошто је народ у РС знатно мање еврофиличан него у Федерацији, комесар Хан и представник ЕУ Вигемарк су убедили Б. Изетбеговића да прихвати Додиков услов за „механизам координације” на путу за Брисел: Савјет министара БиХ не може да направи ни корак без претходне сагласности Владе РС.

Међутим, пошто се рачуна да ће Српска бити реметилачки фактор и на том „путу снова”, Меркелова и Јункер су проценили да према њој треба применити метод који се показао ефикасан у Србији. Уместо сталних притисака и уцена, одшкринути врата ЕУ, те БиХ што пре поставити на европски колосек, а онда је уз сталне похвале и подстицаје гурати ка Бриселу. Срби живе и у Србији и у Српској, један су народ и исти политички менталитет, и показало се да су, поготово они прекодрински, велике инаџије. Кад их неко присиљава, неће ни оно што је за њих добро, а кад их хвали и уздиже, лако их је навести да раде и против својих интереса. После четврт века понижења и увреда, санкција и изолације постали су осетљиви на сваку лепу реч која долази из света. И већ чујем како ће ЕУ комесари за проширење и остале послове почети да причају како Српска „сваки дан у сваком погледу све више напредује”, како је „место сусрета култура” итд. Већ су и почели: утврдили су да је РС испред ФБиХ, иако нико не зна у чему је тај напрасни прогрес.

Е сад, да би све ишло глатко, треба у други план гурнути непријатне теме. И за Србију и за Српску поготово је то прекид пријатељства с Русијом, а оно што је за Србију признање Косова, то је за Српску – унитарна БиХ. Видели смо како то изгледа! Најпре се говори да „Срби имају право да изаберу своје пријатеље” и да „од Срба нико и не тражи да се одричу Русије”. А онда повремено неко из Брисела успут каже да ће „Србија ипак временом морати да усагласи своју спољну политику с политиком ЕУ”, што у преводу значи да ће пре или касније бити обавезна да Русији уведе санкције. У случају БиХ, понављају да „нико у ЕУ не доводи у питање постојање РС”, а онда узгред спомену како ће „БиХ у Бриселу морати да говори једним гласом”. То опет значи да ће се у европским институцијама чути само Сарајево, као главни град, а Бањалука ће да утихне.

Узалуд председник Србије Николић љутито тражи да се из Брисела конкретно одговори да ли Србију на крају европског пута чека одрицање од Русије и Косова или не? Човек на челу државе хоће, природно, да зна да, ако је тако, не губимо време. Међутим, јасан и прецизан одговор са те адресе неће добити јер то је саставни део игре. Србија је са два отворена поглавља већ одмакла ка Бриселу, а РС тек треба да се нагоди са ФБиХ око оних седам хиљада ЕУ питања. Док је Вучић преокупиран новим поглављима, Додик неће да „пређе из дејтонске у бриселску фазу” све док ону прву, новим референдумима, не истера на чистац. Јункер каже „суочени смо са кризом опстанка ЕУ”, а његов претходник Проди да је „распад ЕУ сасвим могућ”.

У међувремену, није лоше да Срби селективно усвоје неке од европских стандарда.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер