Немања Рујевић: Где су корени новог неразумевања европског Запада и Истока

Где су корени новог неразумевања Запада и Истока унутар Европе? Како једни и други гледају на нацију, на капитализам или на ЕУ? Томе је књигу посветио новинар Норберт Мапес-Нидик.

Несрећа се огледа у томе што не могу да причају један са другим, јер се не разумеју. Западњак увек осећа да му је увређен разум, а Источњак да му је повређено достојанство.

Исток је, наравно, конструкт. Такав да Раде Шербеџија може да му захвали планетарну препознатљивост. Док западна популарна култура разликује сицилијанску од калабријске мафије, за источњаке је довољан тврђи акценат. Рус, Србин, Пољак, ко би сад ишао у нијансе.

Јаз који је најдубље уцртала Гвоздена завеса тема је нове књиге немачког новинара Норберта Мапес-Нидика. У „Подељеном небу Европе“ већ је поднаслов садржај: „Зашто Запад не разуме Исток“.

Вековна историја западњачке ароганције и источњачке увређености, пише Мапес-Нидик, има камбек у овом веку, поглавито од финансијске кризе. Исток се посматра као забушант на којег западни учитељ може само да се мршти. Обратно, на Истоку „у колективном несвесном почива слика декадентног, морално пропалог Запада“.

Осим ароганције – тако су у Константинопољу доживели Западњаке и 1054. када ће се црква поделити – Западу се пребацује и цинизам. То је када током Хладног рата западни политичари држе говоранције о одбрани слободног света, а истовремено подржавају антикомунистичке диктатуре у Латинској Америци или режим Апартхејда на југу Африке.

Последњих година је то када се мигранти, који хоће у Немачку, Аустрију или Шведску, одбијају на балканским границама, ако треба пендерцима и сузавцем. „Тај кордон чини сопствену бруталност излишном и тако чува самодопадљиву слику Запада као хуманог и вођеног вредностима.“ А западни телевизијски гледалац може да потврди предрасуде - Источњаци су склони ксенофобији.

Подозрење две стране има дугу историју, коју Мапес-Нидик покушава да дочара. Тако се у неколико страница стиже од велике шизме до Хладног рата, и у неколико пасуса прелеће рат у Хрватској. Аутор је овом књигом одједном много загризао.

Суштина неразумевања два пола је можда у ових пар реченица: „Запад вијори наводно једином исправном, универзалном истином, и према њој мери цео свет. Исток указује на своје посебне интересе. Запад тражи потчињавање - не себи, како мисли, већ општим принципима. Исток тражи поштовање – за шта год.“

Али Исток као да је осуђен да на смену „радосно преузима западне идеје и буни се против њих“. На Западу су измишљени и парна машина и штампарија, и капитализам и људска права.

У амбивалентном односу прихватања и одбијања смо и данас: има ли, чак и у земљама ендемске корупције као што су балканске, икога при здравој памети ко би рекао да не жели правну државу уређену попут рецимо Данске? А хомосексуални бракови? Е то већ мало теже.

У светској финансијској кризи Мапес-Нидик види крај поглавља радосног преузимања западних идеја. Проширење ЕУ на исток је (за сада?) готово, и источњаци су први пут критички подвукли црту. Данас живе боље него пре пада Гвоздене завесе, али се питају да ли их пут којим су кренули чини вечном периферијом Запада.

Да ли су им тзв. стране инвестиције више помогле или одмогле? Колико су их платили јефитном радном снагом и одливом мозгова? Чувени француски економиста Тома Пикети рачуна да су западне фирме са истока Европе изнеле више профита него што су инвестирале и оставиле кроз порезе и плате.

Док земље попут Пољске и Чешке стоје на вододелници, у Србије или Северној Македонији и даље се води трка према дну - ко ће засути стране инвеститоре са више субвенција и дубље се укопати у периферију.

У томе Западњак види само незахвалност. Немали је број либералних, тобоже просвећених политичара са Запада, који су, опходећи се према Пољској и Мађарској, стигли до доскочице: неће наше вредности, али хоће наше паре.

Како Мапес-Нидик примећује, у Бриселу је за Исток смишљен читав вокабулар. Говори се о „зрелости“, „домаћим задацима“, извештајима о „напретку“. Такав речник није постојао када су се Европској заједници 1995. године прикључивали Аустрија, Шведска и Финска.

„Одрасли људи тешко подносе узоре који непрестано бљеште, посебно кад још деле нетражене савете, топе се од своје наводне несебичности и никако не желе да чују да и сами профитирају од таквог односа“, пише новинар.

Мапес-Нидик је један од последњих Мохиканаца међу новинарима са немачког говорног подручја који добро познају Балкан, поглавито простор бивше Југославије. Деведесетих их је било много, често су некоме држали страну, али једва за прсте једне руке има оних који су наставили да пишу о региону и да га не гелдају кроз стереотипе.

Овај немачки новинар већ дуго живи у Аустрији, пише за низ медија, између осталог и за ДW. У каријери је прелазио границе новинарства, рецимо када је 1994. постао саветник Јасушија Акашија, специјалног изасланика УН за Југославију. Или када је, десет година касније, постао портпарол немачког Бундестага.

Такав животни пут дао је Мапес-Нидику прилику да књизи дода занимљив део о различитом поимању нације на Западу и Истоку. И национална држава је изум Запада. Али док је тамо настајала укрупњавањем рецимо германских и италијанских земаља, на Истоку је настајала разбијањем тројих империја: Аустроугарске, Османске и Руске. Исецканост на мање народе била је подстицана – тако су цареви и султан обезбеђивали послушност.

На Западу је националност изједначена са држављанством. Нација је нека врста проширеног комшилука.

На Истоку је нација проширена фамилија. „Нико не бира своју породицу. И кад се свађају до крви: заувек остају родбина. (...) Неки рођаци су лојални породици, неки је псују. На припадност не утиче то да ли се породицом поносите или се због ње стидите“, пише Мапес-Нидик. Можда зато националисти као посебно лојални чланови породице, врхунском увредом сматрају кад неког назову издајником.

Комшилук функционише по познатим правилима, рецимо како и где се одлаже смеће. Тако и нација-комшилук сматра врховним принципом поштовање Устава и закона. Ко их поштује, ко се интегрише, постаје део нације.

Нација-породица исто има правила, некад чак и сурова, али она не чине нацију. Ту смо сви наши. Идемо до града да нешто завршимо. Знамо човека. Учиниће нам. Не иде да тамо неке институције и формалности руше породичну хармонију.

Кад смо већ код лојалности породици: ту Мапес-Нидик види кључ за разумевање културе прећуткивања, негирања или правдања злочина припадника свог народа. То је згодан одговор на питање како познаник, који мрава не би згазио и иначе је добар човек, релативизује злочине, чак и оне фашистичке.

Циљ „није да се историја изокрене и да се рехабилитује фашизам. Важно је да се одржи неукаљана слика сопствене породице. Ако се нешто зло и десило, онда само јер су окупатори тако хтели; наши људи су учествовали тек из тактичких разлога, из наивност, страха, можда из слабости.“

Ови редови универзално су примењиви на Хрвате који тврде да је Јасеновац био летњиковац, Пољаке који законом бране да се прича о колаборационистима, Србе који налазе оправдања за Ратка Младића или косовске Албанце који одбијају могућност да је УЧК чинио злочине.

Са друге стране, сопствена фамилија која је, како смо видели, увек пасивна, увек објекат историје, идеална је за жртву. Што већи злочин, то боље. „За националисте је прича о геноциду важна: нација која је била жртва геноцида чини да су њени преживели, по сопственом уверењу, увек у праву.“ У пресуди међународног правосуђа виде специјални положај који треба да их поштеди суочавања са сопственом улогом у рату.

Покушаји да се измени поимање националног или су неславно пропали или нису ни били озбиљни. Мапес-Нидик подсећа да је модерни отац хрватске нације Фрањо Туђман, пре великог прогона Срба, помињао да ће две нације, кад изгладе рачуне и свако буде на своме, моћи да граде историјско пријатељство по угледу на Французе и Немце након Другог рата. „Уместо тога, развила се мржња према Србима у одсуству Срба.“

Овом књигом је, како рекосмо, Мапес-Нидик узео велики залогај, али још га је добро и сажвакао. „Подељено небо Европе“ је ипак више намењено Западњацима – можда је зато аутор према њима оштрији и циничнији.

Запад себе види као оног који несебичну пчелицу без чијег би рада Исток личио на Чернобиљ. На Истоку не виде морално покриће за такву западну надобудност. Ако је веровати процени аутора, у току је нова фаза у којој западњаци осећају да им се вређа разум, а источњацима је увређен понос.

*Књигу „Подељено небо Европе“ („Europas geteilter Himmel“) Норберта Мапес-Нидика издао је средином фебруара издавач „Christoph Links Verlag“. Књига у тврдом повезу може се поручити за 22 евра. За сада нису планирани преводи на друге језике.