Небојша Владисављевић: Данас је ситуација по питању демократичности изборног процеса слична оној током 90-их

 Данас је ситуација по питању демократичности изборног процеса слична оној током 90-их.

На делу је ауторитарни режим са демократском фасадом – такмичарским али не и поштеним изборима, сузбијањем опозиције, систематским кршењем медијских слобода и масовним злоупотребама власти. Преговора је било и раније, али без резултата, па не треба очекивати концесије власти без значајнијег унутрашњег и спољног притиска. Када је реч о садржају преговора, демократска опозиција и међународни играчи су до сада инсистирали на дугорочним поправкама институционалних решења о спровођењу избора, регулаторном оквиру и злоупотребама јавних ресурса у страначке сврхе – каже у разговору за Данас професор Факултета политичких наука Небојша Владисављевић.

Одговарајући на питање о могућностима за унапређење изборних услова, о чему се тренутно воде преговори између власти и опозиције, професор наставља:

„Садашњи институционални оквир није препрека слободним и поштеним изборима и медијским слободама, већ селективна примена закона. Боље је инсистирати на ад хоц решењима која можда неће задовољити високе и нијансиране захтеве стручњака-специјалиста, али ће ублажити драстичну неравноправност власти и опозиције до избора, пре свега када је реч о приступу медијима. Тек после пада недемократске власти има смисла расправљати о трајним поправкама институционалног оквира.“

Он овако сагледава актуелно стање демократије у Србији, у интервјуу поводом објављивања његове нове књиге „Антибирократска револуција“ у издању Архипелага.

* У вашој новој књизи „Антибирократска револуција“ бавите се бурним политичким догађајима, међу којима су најпознатији протести 1988. и 1989. године, који су довели до слома једног друштвеног и политичког система, замене социјализма национализмом, а касније и дезинтеграције Југославије. Да ли је Милошевић организовао те догађаје?

– Занимљиво је да се током антибирократске револуције преплићу аутономно деловање обичних грађана и ауторитарна мобилизација „одозго“. Тај велики талас мобилизације извире из два друштвена покрета који су се развијали аутономно од средине те деценије. Све чешћи и масовнији штрајкови индустријских радника прелазе постепено у демонстрације широм земље и радикализују се после мера штедње Савезне владе 1988. С друге стране, петиције и протести Срба на Косову, као и масовни доласци у Београд, увезују се у друштвени покрет пре него што се Милошевић заинтересовао за косовско питање а радикализују се средином 1988. Тек у каснијим фазама мобилизације је Милошевић кооптирао кључне циљеве оба покрета и њихове вође и злоупотребио их против својих политичких противника. Практично је тих месеци на делу трансформација југословенског децентрализованог социјализма у популистички ауторитаризам који обележава Србију и Црну Гору у првој половини 90-их.

* Један од важних момената којим се бавите у књизи јесу догађаји који су претходили Осмој седници и однос Слободана Милошевића према Ивану Стамболићу. У којој мери је политички прогон који је тада почео допринео јачању Милошевићевог култа вође?

– Тај окршај у партијском врху није значајније утицао на ширу јавност а сличних сукоба је било и у другим републикама. Милошевић и Стамболић, предводници две фракције засноване на личним везама, сукобили су се око контроле над партијском државом. Занимљиво је да су се раније припадници млађе политичке генерације, који су доминирали сценом Србије већ средином 80-их, слагали око политичких приоритета као што су економске реформе, косовско питање и уставне промене у републици и федерацији, а разлике су тада тактичког типа.

Милошевић је успео да уклони са власти свог дугогодишњег заштитника и пријатеља јер је као шеф партије контролисао регионалне партијске поверенике и институционалне арене у којима се сукоб одвијао, стекао подршку преосталих припадника „старе гарде“ у руководству а многим партијским функционерима тада остављао утисак одлучнијег политичара. Тек у накнадним тумачењима су обе стране правдале учешће у борби за личну превласт „борбом против српског национализма“ односно „спречавањем поделе Србије на три дела“. Милошевић стиче велику популарност међу грађанима тек годину дана касније под утицајем великог таласа мобилизације грађана који је опортунистички подржао. А затим је вишеструко увећао своју моћ.

* Тај мотив „политичког оцеубиства“ присутан је и у данашњим партијским односима, на срећу без стварних убистава, али понављао га је актуелни председник државе Александар Вучић, прво удаљавањем од Војислава Шешеља, а затим и Томислава Николића. Зашто нисмо успели да превазиђемо овакав начин политичке борбе?

– Спорови утицајних а раније блиских политичара се у јавности најчешће своде на личне односе и анализирају из емоционалног угла. Ипак, такве спорове не треба драматизовати јер извиру из промена односа политичких снага, институционалног и политичког контекста, личних приоритета кључних протагониста и разних спољних утицаја. Лични окршаји су део политичког живота и примере видимо не само у ауторитарним већ и демократским земљама. Борис Џонсон се тако оштро супротставио премијеру Камерону, свом партијском колеги и пријатељу, око референдума о Брегзиту а нешто касније се нашао и на његовом месту.

* У књизи се бавите и настајањем српског покрета на Косову осамдесетих година. На који начин и у којој мери су ова дешавања обликовала односе Београда и Приштине и „косовски проблем“ која је и данас жив и актуелан?

– Протести Срба са Косова средином 80-их само су део таласа мобилизације у покрајини који је укључио и протесте Албанаца који су тражили заштиту својих права, баш као и њихове комшије. Наравно, то је само исечак ширег косовског питања. Косово је у већем делу своје модерне историје било дубоко подељено друштво, поларизовано сукобима Албанаца и Срба. Те поделе су појачане политиком доминације једне или друге заједнице, а нарочито репресивном политиком Милошевићевог режима према Албанцима и екстремним насиљем на обе стране крајем 90-их.

Такви сукоби око националног самоопредељења, појачани историјским сећањем на екстремно насиље, често опстају деценијама. Примери су сукоби у Израелу и Палестини, Северној Ирској, Босни и Херцеговини и на Кипру. Решење захтева компромис сукобљених страна и разних протагониста на обе стране, као и подршку кључних међународних чинилаца који обично имају супротстављене интересе. Имајући у виду тренутно стање, расплет косовског питања није одмах иза угла.

* Протести којима сте се бавили у књизи „Антибирократска револуција“ суштински се разликују, по својим идеолошким обележјима и по исходима, од протеста који су довели до „петооктобарске револуције“ које сте такође обрађивали раније у књизи „Успон и пад демократије после Петог октобра“. Иако суштински различите, обе ове револуције карактерише „пад“, односно изостанак изградње демократије у нашем друштву. Зашто – где смо то погрешили па данас још увек говоримо о борби против ауторитаризма, без много успеха?

– Реч је о битно различитим таласима мобилизације. Антибирократском револуцијом су доминирале националне, социјалне и различите политичке теме, укључујући заштиту права разних група и ширење политичке партиципације, али не и захтеви за слободним изборима. Зато је и један од кључних исхода популистички ауторитаризам, а не демократија.

Насупрот томе, слободни и поштени избори и заштита основних слобода грађана, нарочито медијских слобода, главни су захтеви демократских снага 90-их, изоштрених на таласима протеста у више наврата. Велике демонстрације Петог октобра само су врхунац масовног отпора Милошевићевом ауторитаризму током претходне деценије па не чуди да је уследио велики успон демократије. У књизи о тој теми сам описао робусно политичко такмичење између власти и опозиције и унутар владајућих коалиција, широко учешће цивилног друштва у политичком животу и непрестано преиспитивање одговорности јавних функционера од стране јавности, нарочито у првој деценији после пада Милошевића. Реч је дакле о функционалној европској континенталној демократији. А не треба заборавити ни да су петооктобарске странке извеле земљу из међународне изолације, покренуле економске реформе, трансформацију заједничке државе са Црном Гором и борбу против корупције.

Уставне промене неће имати ефекта у режиму личне владавине

* По питању уставних промена које су актуелне, ваш став је и раније био да то треба оставити по страни на неколико година, до промене власти и успостављања демократских институција. Колико ће бити проблематична измена Устава у контексту урушених демократских институција и двотрећинске већине власти у Скупштини?

– Проблем данас није само нелегитимна ауторитарна скупштина која би требало да усвоји предлог промена устава. Наиме, уставне промене и друге измене институционалног оквира неће имати никаквог ефекта у личном режиму који почива на приватизованој и произвољној владавини и селективној примени прописа. Фино подешавање институција има смисла само у миљеу демократије – слободних и поштених избора и заштите слободе изражавања, медија, окупљањ а и удруживања. Данас такве измене могу само да оставе погрешан утисак концесија недемократске власти опозицији и привида демократије.

(Данас)