Početna strana > Hronika > Nebojša Katić: Bauk javnih investicija
Hronika

Nebojša Katić: Bauk javnih investicija

PDF Štampa El. pošta
sreda, 18. septembar 2019.

 Iz ugla ekonomske istorije i skorašnjih iskustava, ekonomska politika kakva se vodi u evrozoni izmiče zdravom razumu. Politikom budžetske štednje kreatori ekonomske politike već godinama maltretiraju svoje građane odbijajući da javnim investicijama pomognu posustali privredni rast. Iako su ekonomije evrozone ponovo na ivici recesije, ekonomski stratezi se i dalje premeštaju s noge na nogu, odlažući nužnu promenu ekonomske politike. Kao što se u Evropi ozbiljno kasnilo sa promenom monetarne politike u trenutku izbijanja velike finansijske krize 2008, tako se danas kasni sa promenom fiskalne politike pred novom krizom koja je na pragu.

Od 80-ih godina prošlog veka ekonomska politika počiva na slepoj veri da se ekonomski procesi mogu efikasno kontrolisati i usmeravati isključivo merama monetarne politike, pre svega promenama visine kamatnih stopa koje kontrolišu centralne banke. Kada je reč o fiskalnoj politici, dozvoljeno je samo snižavati poreze, pre svega najbogatijima, jer to, eto, podstiče privredni rast.

U tako zadatom okviru i ekonomski odgovor na finansijsku krizu iz 2008. bio je isključivo monetarni. Evropske centralne banke su tada drastično snizile svoje kamatne stope i spustile ih do nule, da bi ih poslednjih godina uvele i u negativnu zonu. Pored toga, Evropska centralna banka je upumpala i ogromne količine novog novca u sistem. Takvim merama je trebalo obezbediti likvidnost finansijskog sistema, olakšati kamatni teret dužnicima i podstaći privatnu i investicionu potrošnju. Reč je o monetarnom eksperimentu kakav do tada nije bio viđen u ekonomskoj istoriji.

Ove mere su dale rezultate – posledice krize su ublažene i katastrofa je izbegnuta, ali su efekti te politike danas potrošeni. Mere čije je trajanje moralo biti ograničeno i dalje su na snazi sa opasnim posledicama.

Tržišni mehanizam je deformisan niskim kamatnim stopama, a privreda i građani-dužnici se poput narkomana navikavaju na ovaj neodrživi kamatni ambijent. Kako su prihodi od kamata drastično pali, finansijski sektor je dodatno stimulisan da u potrazi za zaradom uđe u novi ciklus neodgovornog hazardiranja. Centralne banke su postale taoci sopstvene politike jer i najmanji nagoveštaj da bi kamatne stope mogle da porastu sada izaziva berzansku paniku. Kako su kamatne stope oko nule, monetarna politika neće imati prostora za velike intervencije i za dodatno snižavanje kamata kada nova kriza izbije.

Dok monetarna politika pokušava da ostvari ciljeve koji odavno prevazilaze njen kapacitet i dok se politika budžetske štednje nastavlja, infrastruktura evropskih država postaje sve zapuštenija. Uprkos potrebi da se infrastruktura modernizuje i pripremi za tehnološke i ekološke izazove 21. veka, uprkos činjenici da bi to podstaklo i privredni rast, evropske države oklevaju.

Formalni izgovor za izostanak investicija vezan je za sporazum iz Mastrihta po kome javni dug država evrozone ne sme preći 60 procenata BDP-a, a godišnji budžetski deficit ne sme biti veći od tri procenta BDP-a. Kako su dugovi velikog broja evropskih država iznad ovih limita, insistira se na tome da prostora za povećavanje javnih investicija jednostavno nema. Iako zajednička valuta zahteva (razumnu) harmonizaciju fiskalnih politika, bojim se da pravi razlozi za ignorisanje javnih investicija leže na sasvim drugoj strani i da su više u sferi ideologije i zaštite moćnih interesa.

Kao odgovor na takozvanu veliku depresiju tridesetih godina prošlog veka, javne investicije su postale jedan od ključnih instrumenata antirecesione politike. Uporedo s tim, došlo je i do drastične promene u odnosu prema ulozi države u ekonomiji. Osim što je podstakao javne investicije, državni intervencionizam je tada doveo i do reforme poreskog sistema i velikog rasta poreskih stopa za najbogatije. Trend velikog socijalnog raslojavanja time je zaustavljen i na kraju procesa reformi pojavila se država blagostanja. Ono što je počelo kao tehnički odgovor na ekonomsku krizu, okončalo se velikom socijalnom transformacijom u korist onih koji žive od rada, ne od kapitala.

Razgrađivanje tako stvorenog sistema, uz dosta muka i uz različite izgovore, počelo je osamdesetih godina prošlog veka. Ova ekonomska i ideološka transformacija vezuje se za period vladavine Margaret Tačer i Ronalda Regana. Procesi započeti u anglosaksonskim državama su se širili i danas su deo opšteprihvaćene ekonomske doktrine u velikom delu sveta.

Razumno je pretpostaviti da je oklevanje sa javnim investicijama posledica straha da bi to mogao biti početak novog jačanja uloge države u ekonomiji. U nekom trenutku bi se proces mogao oteti kontroli i  dovesti do nove socijalne transformacije koja bi ugrozila interese onih koji danas određuju sudbinu sveta. Za te centre moći, taj rizik je prevelik.

Poslovni konsultant

(Politika)