петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Наташа Кандић: Начелник Генералштаба Диковић нема чисту прошлост
Хроника

Наташа Кандић: Начелник Генералштаба Диковић нема чисту прошлост

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 30. јануар 2012.

Досије Фонда за хуманитарно право који указује на то да новопостављени начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић није спречавао ратне злочине на Косову уздрмао је ове недеље српски естаблишмент. У међувремену су наводе фонда демантовали из врха Министарства одбране и Тужилаштва за ратне злочине.

У интервјуу за Радио Слободна Европа Наташа Кандић, извршна директорка Фонда, најпре реагује на наводе министра одбране Драгана Шутановца који је њен документ назвао лажним и местимично монструозним.

Кандић: Мислим да је то било брзоплето и веома непромишљено од стране министра Шутановца. Ни за једно наше саопштење, ниједан извештај, никада нико није рекао, ни у Милошевићево време, да је лажни документ, тако да први пут за ових двадесет година чујем да неко за извештај Фонда за хуманитарно право каже да је лажан. Шутановчева реакција је дезоријентисана зато што иза сваког навода ми дајемо извор податка; и зато што наводимо само оно што је утврђено и речено пред судским органима или што сведоци кажу - они којима смо ми дали поверење или они који су сведочили пред Хашким трибуналом.

Нема, дакле, ниједне наше констатације, осим што уз тај досије, иде наше саопштење које једним врло пристојним језиком каже да новопостављени начелник Генералштаба нема чисту прошлост. Па, да ли се било коме може чинити да је то личност беспрекорне прошлости ако се  његове јединице налазе на подручју, у селима, на локацијама у делу Косова где су почињени страшни злочини? Да ли је онда све у реду? Да ли је тај који води те јединице, који је био командант, требало да спречи те злочине? Посебно, ако су се они понављали, да ли је требало против некога да покрене не само дисциплински већ кривични поступак? Да ли је, коначно, после октобра 2000. године морао изаћи у јавност и рећи шта се у његово време у његовој зони одговорности на Косову догађало, какви су злочини почињени и колико је цивила убијено?

И на крају, када министар Шутановац онако подсмешљиво каже: „Па нећемо ваљда ми генерала Диковића оптуживати за крађу стоке?” Па молим вас, наша војска и полиција се прославила на Косову најпре најбруталнијим злочинима, а онда и безобзирном пљачком, и то пљачком у којој су сви учествовали. Одвлачило се камионским конвојима. Према томе, нема у томе ничег подсмешљивог зато што је то била једна од основних карактеристика рата у свим подручјима бивше Југославије, која је на Косову је попримила безобзирне размере.

РСЕ: Како реагујете на Шутановчеву тврдњу да се лаичким увидом у Диковићев досје може утврдити да он није био на позицијама и локацијама за које га Фонд за хуманитарно право оптужује?

Кандић: То је брзоплета реакција. Насупрот свему томе што он каже и како демантује, постоје речи самог Диковића, сведока одбране, који у саслушању пред Хашким трибуналом говори када његова бригада 1999. долази у Дреницу, када бива у потпуности попуњена, ко чини бригаду, која је њена зона одговорности – набраја чак и села. Према томе, ту није ништа спорно. Не знам да ли министар Шутановац мисли да у Србији треба да се оснују органи који ће посебно да проверавају и судски утврђене чињенице.

Када је реч о 37. моторизованој бригади, ми смо веома пажљиво пратили њено кретање на основу бројних сведока који су о томе говорили, пре свега у Међународном кривичном суду за бившу Југославију. А и сведочење самог Диковића, као сведока одбране у Хашком трибуналу, прилично је јасно. Иако у почетку тврди да је његова бригада била у реону Избице, након предочавања појединачних доказа, он признаје да су његове јединице ушле у село Избицу. Такође говори о томе да су имале контакта са цивилима и да су тада прекидали дејства и изводили цивиле. Како испитивање тече, у једном тренутку на питања Тужилаштва сведок Диковић врло нервозно поставља питање тужиоцу: „Да ли ви мене оптужујете за ратне злочине?”

На основу чињеница које је утврдио Хашки трибунал у пресуди Милутиновићу, Шаиновићу и другима, као и на основу изјава сведока и докумената доступних у хашкој бази података, ми смо покушали само да позовемо на преко потребно озбиљно разматрање поступака који се овде преузимају, а који могу збиља да нанесу велике штете Србији. Нама је стало до тога да свима, сваком грађанину, а не само политичару, буде важно да почне тај процес враћања поверења у институције. Војска је врло важна институција и од изузетног је значаја да је воде они који немају везе са повредама међународног хуманитарног права; који се нису налазили на месту где су чињени злочини; за које нема никаквих индиција ни доказа да се могу повезати са почињеним злочинима, чак ни у том смислу да су били на командним позицијама а да нису ништа предузели ни да спрече, ни да поведу поступке против оних који су учествовали у ратним злочинима.

РСЕ: Можете ли нам описати те највеће злочине који су почињени у зони Диковићеве одговорности у подручју Дренице?

Кандић: Страшан је злочин у Избици. Према евиденцији Хашког трибунала више од 100, а према нашој, најмање 119 људи је убијено.. Ту су међу посмртним остацима нађена само два тела за која се може рећи да су у униформама Ослободилачке војске Косова, иако то није доказ да су стварно и били припадници ОВК јер тада на том месту, на ливадама села Избице, није било никаквих борби; било је само одвајања мушкараца из огромне колоне окупљених људи, поделе у групе и убијања.

РСЕ: Шта се догађало у близини Глоговца?

Кандић: Постоји податак да је у близини Глоговца, у тим такозваним ископинама, јамама, извршено најбруталније стрељање сељака, који су довођени у групама и стрељани. Онда тај Ћирез, та џамија која се помиње као место где су неки очеви последњи пут видели своје малолетне синове - нестало је 25 малолетника чија тела још увек нису нађена. Затим извођење и силовање албанских жена. Ми у том извештају не наводимо имена преживелих жена о којима имамо податке да су биле силоване, наводимо имена и идентитет само оних које су после силовања и тешког сексуалног злостављања убијене.

РСЕ: Ту је, дакле, деловала 37. моторизована бригада којом је командовао Љубиша Диковић? Он није спречио те злочине, а кажете уз то, да је и сам учествовао у безобзирној пљачки албанске имовине.

Кандић: То се сматрало допуштеним ратним пленом. Ми смо годинама примали податке о томе да се аутомобили и камиони налазе у поседу официра, било војске, било полиције. Никада нико после 2000. године није озбиљно покренуо то питање. Што се Диковића тиче, и његово име се везује за ту отимачину имовине, има сведочења да је она прелазила и у његове, као и у руке Павковића и других који су после рата унапређени у генерале. Била је нормална пракса да команданти деле тај ратни плен, а војницима је било допуштено да отму и носе шта год хоће. Отворени су, додуше, после рата неки минорни поступци за пљачку албанске имовине, па су неки припадници полиције и резервисти били оптужени за оружје које су пренели са Косова. Међутим, ти процеси су предузимани против оних резервиста и припадника полиције који су, под теретом онога што су видели, намеравали, а неки и почели, да проговоре о почињеним ратним злочинима. Они су, дакле, платили цену, али сијасету оних који су учествовали у пљачкању и одношењу албанске имовине - њима се никада ништа није догодило и то је чињеница која је општепозната. А толико их је у томе учествовало да нико од оних који су били на вишем рангу заповедне  одговорности нема храбрости да то покрене.

Да се вратим на Диковића. Ми смо, ослањајући се на податке заштићених сведока, објавили податак да су у његове руке тада на Косову прешли и неки мерцедес и ландровер. Међутим, тај податак већ сутра не може да буде недоказив просто зато што је лако уклонити трагове, нарочито када они могу постати повод за преиспитивање.

РСЕ: Поставља се питање зашто се Хашки трибунал није бавио и није процесирао Диковића? На томе и Тужилаштво заснива тврдњу да је Диковић невин. Претпостављам да ћете рећи да је одговор да су они процесирали највиши државни и полицијско-војни командни ланац, али зашто се у Србији тужилаштво није бавило Диковићем? Оно је имало исту базу података Хашког трибунала, јавне документе доступне свима, а могли су и од вас тражити исказе које су вама сведоци давали. Је ли тако?

Кандић: Тако је. Хашки трибунал је у предмету „Тужилац против Милошевића“, у предмету „Тужилац против Шаиновића, Милутиновића и осталих“, чак и у предмету против Властимира Ђорђевића, позивао безброј генерала да сведоче. Све су то били сведоци одбране оптужених. Толико је чињеница утврђено за сваку институцију која је тиме хтела да се бави - наравно, пре свега мислим на Тужилаштво. Међутим, реч је о генералима, а покренути данас поступак против генерала, против оних који годинама заузимају високе позиције, било у државним институцијама, било у политичким партијама - то се овде не догађа.

Ми смо, примера ради, поднели кривичну пријаву против генерала Божидара Делића. Поводом те кривичне пријаве, иако је веома документована, иако садржи чак и утврђене чињенице у суђењима пред Хашким трибуналом, међу којима имамо, рецимо и војника, припадника 549. моторизоване бригаде, који је сведочио о томе шта су припадници јединице те бригаде починили у селу Трње, при чему је то општепознато сведочење -  никада се ништа није предузело. Не, код нас генерали не одговарају. То се може потврдити и у предмету „37. одред“, када смо поднели кривичну пријаву против Радослава Митровића. Истрага је започета, али он и још неколико припадника 37. одреда Посебних јединица полиције пуштени из притвора и од тада се никада ништа није догодило, просто је одумрло.

РСЕ: Ви другим речима кажете да ми немамо самостално тужилаштво?

Кандић: Ми немамо реформисане државне институције. У једном тренутку је, додуше, реформа започета. Отворени су неки случајеви који су тада, 2004. године, стварно прекинули праксу некажњавања. Међутим данас, са свим оним што се догађало 2010. и 2011. године, као што су случајеви Ејупа Ганића, Јована Дивјака, бламажа пред Британским судом у вези са захтевом за екстрадицију Ганића, као да је отворила један простор који сада никако да се испуни садржајем којим би се показало да Србија иде у правцу успостављања владавине права. Као да је на делу корак назад, као да се одлука да се Ратко Младић, коначно, преда Хагу, у институцијама означава за крај њиховог рада на процесирању ратних злочинаца. Опипљиво је заправо да је настао прекид  и да нема енергије да се покрену активности на процесирању ратних злочина.

РСЕ; Хајде да то кажемо врло прецизно, указујући на одговорност конкретних људи. Тадић поставља Диковића за начелника Генералштаба Војске Републике Србије? С обзиром на утицај извршне власти на правосуђе, ко сме да се усуди да преиспитује начелника?

Кандић: Па ја искрено не знам да ли се то постављање врши тако да постоје сви подаци који су релевантни за слику о њему.

РСЕ: Али ако Тадић лично нема све податке о њему, он има начина да дође до тих података.

Кандић: Тако је. Има војне безбедносне службе које располажу тим подацима.

РСЕ: Дакле, како договарате на то питање. Тадић је поставио овог човека за начелника Генералштаба Војске Србије и наравно тиме је дао на неки начин смерницу тужилаштву да тај човек не сме да се дира. Како то другачије превести, него тако?

Кандић: Тачно је то што кажете. Да је тужилаштво самостално, оно би и пре овог досијеа предузело нешто да скрене пажњу о коме је реч. Али тужилаштво нема, да тако кажем, у опису посла да има једну истражитељску службу која добро познаје чињенице које су утврђене у предметима пред Међународним кривичним трибуналом. Све то стиже накнадно и онда је питање како се на све то гледа и како се тумачи. Тужилаштво, дакле, упркос томе што би требало, то не ради, иако сви имају специјалне пасворде за коришћење и оне хашке базе података која није јавно доступна.

Једном речи, не постоји, осим војно безбедносних агенција, које располажу свим тим подацима, ни једна друга државна институција која располаже неопходним чињеницама и документима и која може одговорнима у извршној власти да скрене пажњу на ствари на које треба да им скрене пажњу.

Дакле, дошли смо такво стање које сасвим оправдано изазива страх. Ми, рецимо, сада имамо кривични закон који озбиљно ограничава слободу изражавања, који забрањује да се износе оцене о првостепеним поступцима и пресудама, имамо неке одредбе и Кривичног закона и Закона о кривичном и парничном поступку који представљају озбиљно угрожавање слободе изражавања.

Како је могуће да се то догодило у Србији после промена, после толико снажне, бар декларативне, спремности за успостављање владавине права? И, пре свега, шта је то што се овде догађа? Да ли су те групе које потичу још из Милошевићевог времена, које су биле верни сервиси тог режима, а које су још увек у институцијама, да ли је могуће да су још увек толико јаке? Да ли је Социјалистичка партија Србије, одакле је министар Дачић - је ли потпуно заборављено каква је то партија била, каква је њена прошлост? Да ли се сада све што каже министар Дачић неупитно прихвата и да ли је то реформа и те партије и уопште целе државе након 2000. године? Састоји ли се та „реформа“ у томе да заборавимо оно што је било и да заборавимо шта значе стандарди демократске државе? Да затворимо круг и да мера демократије буде како текст, Николаидисов, мој, ваш, било чији, чита министар полиције? Па ће такво читање постати наредба: овога сменити, онога ухапсити, ово нећемо дозволити. А кад нема оваквих полицијских симултаних превођења, правосуђе ће успоставити меру слободе речи, оно ће прописати шта може, а шта да се каже о ономе што оно чини. Толики правни хаос и таква политичка дезоријентација владају овде, да мислим да су затечене и збуњене и Европска унија и Европска комисија.

РСЕ: За тај опис стања је, претпостављам да ћете се сложити, ипак најодговорнији стуб ове коалиције, а то је Демократска странка, односно, већина њених министара. У случају који сте поменули, они су пустили Дачића да води ту хајку, али су њихови чланови владе промптно и без двоумљења изгласали смену Сретена Угричића.

Кандић: Сви су министри гласали за смену. Међутим, морамо признати да се један није приклонио гласу свих осталих и да је остао усамљен. Али, издржао је до краја да остане при ономе што је рекао, да не треба журити и да не види у томе оно што су други видели. (Кандић мисли на Предрага Марковића, министра културе, науке и информационог друштва, који је, међутим, неколико дана касније, променио мишљење изјавивши да је Влада Србије добро поступила у случају смене Сретена Угричића са функције директора Народне библиотеке Србије – прим. Б.Т.).

Бранка Тривић

(Радио Слободна Европа)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер