На изложби у Новом Саду Сава Шумановић представљен као „припадник хрватске модерне“

Уз ремек-дела хрватских уметника на изложби хрватске модерне у Новом Саду и ремек-дела неких српских уметника.

Иако на изложби „Мирослав Краљевић и следбеници“ управо отвореној у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, уступљеној од Модерне галерије у Загребу, преовлађују Краљевићева дела са чак 24 слике од укупно 68, остала, у категорији следбеници, привукла су нашу посебну пажњу. Реч је о сликама Вилка Гецана, Марина Тартаље, Миливоја Узелца, Саве Шумановића, Петра Добровића...

Један од првака хрватске модерне, Мирослав Краљевић (1885-1913) својим је сликарством, иако је живео само 27 година, означио почетак новог раздобља хрватске уметности приближивши је матичној линији европског, посебно француског модернизма, захваљујући прихваћеном утицају Манеа и Сезана. Његов узор следили су пре свих Златко Шулентић, Милан Штајнер и Марјан Трепше, али су га даље развијали и превазишли Тартаља, Гецан и Узелац.

Краљевичев потез могао би се препознати и на раним радовима Саве Шумановића (Винковци, 1896 - стрељан вероватно 30. августа 1942. у Сремској Митровици), из периода похађања Више школе за уметност и обрт у Загребу пре него што је наставио школовање у Паризу (па можда чак и код Добровића), иако података да се славни Шиђанин с њим дружио или га познавао нема. Извесно је, међутим, да је загребачки културни миље тада био у знаку Краљевића, као што је извесно и да је хрватску модерну у значајној мери обележило и Шумановићево дело, а како смо управо на поменутој изложби увидели и дела Узелца (1897, Мостар – 1977, Котињак, Француска) који се школовао у Загребу и Прагу, и Добровића (1890, Печуј – 1942, Београд), који је учио у Будимпешти и Паризу.

Чињеница да се у новосадској збирци, тренутно изложеној у Загребу под насловом „Колекција Павла Бељанског: Бисери модерне“ такође налазе дела Шумановића и Добровића, док је Тартаљин портрет Бељанског као младог дипломате узет и за плакат изложбе, говори нам да онда када је модерна настајала националне одреднице нису имале улогу ни за уметнике ни за колекционаре: модерна је била европска.

Размена две галерије после вишегодишње припреме сарадње директорке Модерне галерије у Загребу Бисерке Раутер Планчић и директорке Спомен-збирке Бељански Јасне Јованов омогућава нам да темељније сагледавамо културне токове модерне у региону, без обзира не све што се касније догодило, чији је тада био преношење слободоумних идеја изван академизма, усвојених током школовања уметника у Минхену, Паризу, Будимпешти, Прагу.

О томе сведоче и Краљевићева дела „Бонвиван“ и, „Аутопортрет са псом“ (слика прекретница у хрватском сликарству с почетка XX века, на којој - запажа Звонко Маковић - „пас има све особине портрета“) и али и Шумановићев „Аутопортрет“ или Гецанов „Циник“.

(Блиц)