Хроника

Н1: Шта је остало од средње класе у Каракасу?

Штампа
среда, 15. мај 2019.

Више од 90 одсто становника Венецуеле буквално живи у сиромаштву, а према Међународном монетарном фонду, ове године ће инфлација достићи 10 милиона одсто. Са минималном зарадом од око пет долара месечно, већина људи се бори да купи туце јаја (12) или врећу пиринча, пише ББЦ.

У луксузном делу Каракаса и даље постоји ресторан, одвојен, као огромним зидинама, од кризе у остатку главног града Венецуеле, која је већ месецима поприште политичких немира, сиромаштва и животне неизвесности.

Музика се ори из звучника, дискретно ушушканих у бујну вегетацију, док примамљиви бар у башти гледа на плитки, декоративни базен, у централном делу ресторана. У унутрашњем делу, налази се зид са полицама испуњеним скупим винима, као додатак отменим јелима из целог света, која се служе у том ресторану, вековима удаљеном од већине Венецуеле.

Широм Каракаса, постоје мали супермаркети у којима се продаје увозна роба, али њу могу да приуште само богатији Венецуеланци или странци. Ту су и тзв. "болигарси", који су добили име по новој олигархији, стасалој у време "боливаријанске револуције" бившег председника Уга Чавеса, и садашњег, Николаса Мадура, који свакодневно долазе по своје "следовање" страних производа.

Оно што можете наћи у тим "посебним" супермаркетима су скупи, гурмански крем сиреви, мешане маслине и кавијар. Такође се може купити и шпанска пршута (јамон серрано), по цени од 1.800 долара по комаду. У земљи, која је некад била најпросперитетнија у региону, највише због огромне количине нафте, остало је још само неколико оваквих места, а и то је право чудо, имајући у виду тренутну ситуацију.

Према декану економског факултета на Католичком универзитету Андрес Бело у Каракасу, Роналду Балси Гванипи, "бизнис" је згаснуо и за два типа Венецуеланаца: за оне који добијају новац од рођака из иностранства, и за оне који плату добијају у страним валутама.

То је, према његовим речима, последица ранијих периода, када је зарада од нафте била велика и већина Венецуеланаца је могла да приштеди. Но, сада је угрожена егзистенција и много привилегованијих становника те земље, тврди Гванипа.

"Само зато што могу да једу у ресторанима, не значи да могу да дођу до свих лекова који су им потребни. Не могу да планирају образовање деце, куповање делова за аутомобиле или, уопште, сопствену будућност", каже декан.

Од 2013, када је умро Уго Чавес, Венецуеланска економија је опала за више од 50 одсто.

"За неке је опала и више од тога, због чега има толико сиромаштва. У међувремену, милиони Венецуеланаца су напустили земљу. Они, које видимо да једу у ресторанима, имају породицу у иностранству. Мање нас је остало овде", сматра Балса Гванипа.

Но, треба рећи да је у Венецуели остало 30 милиона људи, што није за потцењивање. То мисли и власник једне популарне кафетерије у Каракасу, која је, као и остатак земље, често на удару рестрикција струје. Оне отежавају живот чак и богатима.

"Људима који живе овде треба времена за одмор, треба да једу, окупе се, попричају уз шољицу кафе, што ми, у основи, нудимо. Да би могли то да остварите, требају вам запослени, требају вам произвођачи. И, тако, мада се наш допринос чини минималним, на неки начин, утичемо на животе многих. То прилично личи на вожњу бициклом узбрдо. Ако станете, пашћете. Морате да наставите да окрећете педале", рекао је власник те кафетерије.

Једна од особа која пије кафу у поменутој кафетерији је и Данијела Саласар, која зарађује 150 долара месечно, радећи у маркетингу.

"Уколико имате среће да зарађујете у доларима, имаћете пристојан живот", рекла је она.

Према њеним речима, питање је времена када ће сви у Венецуели бити погођени тешком економском и политичком ситуацијом.

Но, да "богати плачу", то знамо сви. Како ће се из ове страшне кризе извући они мање богати, и да ли за њих уопште има наде? Нарочито, имајући у виду да је потребно 19 дана да се цене удвоструче, према Индексу Националне скупштине Венецуеле, ММФ и часописа Економист.

Дестинације на које Венецуеланци највише одлазе су Колумбија (милион Венецуеланаца), Перу (500.000), САД (290.224), Еквадор (220.000), Шпанија (208.333)... Из овога се може закључити да Венецуеланци беже у најближе земље, главом без обзира.

(Н1)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]