N1: Šta je ostalo od srednje klase u Karakasu?

Više od 90 odsto stanovnika Venecuele bukvalno živi u siromaštvu, a prema Međunarodnom monetarnom fondu, ove godine će inflacija dostići 10 miliona odsto. Sa minimalnom zaradom od oko pet dolara mesečno, većina ljudi se bori da kupi tuce jaja (12) ili vreću pirinča, piše BBC.

U luksuznom delu Karakasa i dalje postoji restoran, odvojen, kao ogromnim zidinama, od krize u ostatku glavnog grada Venecuele, koja je već mesecima poprište političkih nemira, siromaštva i životne neizvesnosti.

Muzika se ori iz zvučnika, diskretno ušuškanih u bujnu vegetaciju, dok primamljivi bar u bašti gleda na plitki, dekorativni bazen, u centralnom delu restorana. U unutrašnjem delu, nalazi se zid sa policama ispunjenim skupim vinima, kao dodatak otmenim jelima iz celog sveta, koja se služe u tom restoranu, vekovima udaljenom od većine Venecuele.

Širom Karakasa, postoje mali supermarketi u kojima se prodaje uvozna roba, ali nju mogu da priušte samo bogatiji Venecuelanci ili stranci. Tu su i tzv. "boligarsi", koji su dobili ime po novoj oligarhiji, stasaloj u vreme "bolivarijanske revolucije" bivšeg predsednika Uga Čavesa, i sadašnjeg, Nikolasa Madura, koji svakodnevno dolaze po svoje "sledovanje" stranih proizvoda.

Ono što možete naći u tim "posebnim" supermarketima su skupi, gurmanski krem sirevi, mešane masline i kavijar. Takođe se može kupiti i španska pršuta (jamon serrano), po ceni od 1.800 dolara po komadu. U zemlji, koja je nekad bila najprosperitetnija u regionu, najviše zbog ogromne količine nafte, ostalo je još samo nekoliko ovakvih mesta, a i to je pravo čudo, imajući u vidu trenutnu situaciju.

Prema dekanu ekonomskog fakulteta na Katoličkom univerzitetu Andres Belo u Karakasu, Ronaldu Balsi Gvanipi, "biznis" je zgasnuo i za dva tipa Venecuelanaca: za one koji dobijaju novac od rođaka iz inostranstva, i za one koji platu dobijaju u stranim valutama.

To je, prema njegovim rečima, posledica ranijih perioda, kada je zarada od nafte bila velika i većina Venecuelanaca je mogla da prištedi. No, sada je ugrožena egzistencija i mnogo privilegovanijih stanovnika te zemlje, tvrdi Gvanipa.

"Samo zato što mogu da jedu u restoranima, ne znači da mogu da dođu do svih lekova koji su im potrebni. Ne mogu da planiraju obrazovanje dece, kupovanje delova za automobile ili, uopšte, sopstvenu budućnost", kaže dekan.

Od 2013, kada je umro Ugo Čaves, Venecuelanska ekonomija je opala za više od 50 odsto.

"Za neke je opala i više od toga, zbog čega ima toliko siromaštva. U međuvremenu, milioni Venecuelanaca su napustili zemlju. Oni, koje vidimo da jedu u restoranima, imaju porodicu u inostranstvu. Manje nas je ostalo ovde", smatra Balsa Gvanipa.

No, treba reći da je u Venecueli ostalo 30 miliona ljudi, što nije za potcenjivanje. To misli i vlasnik jedne popularne kafeterije u Karakasu, koja je, kao i ostatak zemlje, često na udaru restrikcija struje. One otežavaju život čak i bogatima.

"Ljudima koji žive ovde treba vremena za odmor, treba da jedu, okupe se, popričaju uz šoljicu kafe, što mi, u osnovi, nudimo. Da bi mogli to da ostvarite, trebaju vam zaposleni, trebaju vam proizvođači. I, tako, mada se naš doprinos čini minimalnim, na neki način, utičemo na živote mnogih. To prilično liči na vožnju biciklom uzbrdo. Ako stanete, pašćete. Morate da nastavite da okrećete pedale", rekao je vlasnik te kafeterije.

Jedna od osoba koja pije kafu u pomenutoj kafeteriji je i Danijela Salasar, koja zarađuje 150 dolara mesečno, radeći u marketingu.

"Ukoliko imate sreće da zarađujete u dolarima, imaćete pristojan život", rekla je ona.

Prema njenim rečima, pitanje je vremena kada će svi u Venecueli biti pogođeni teškom ekonomskom i političkom situacijom.

No, da "bogati plaču", to znamo svi. Kako će se iz ove strašne krize izvući oni manje bogati, i da li za njih uopšte ima nade? Naročito, imajući u vidu da je potrebno 19 dana da se cene udvostruče, prema Indeksu Nacionalne skupštine Venecuele, MMF i časopisa Ekonomist.

Destinacije na koje Venecuelanci najviše odlaze su Kolumbija (milion Venecuelanaca), Peru (500.000), SAD (290.224), Ekvador (220.000), Španija (208.333)... Iz ovoga se može zaključiti da Venecuelanci beže u najbliže zemlje, glavom bez obzira.

(N1)