Мухамед Филиповић: Бошњацима је стало да у Турској не буде пучева и да она што пре уђе у ЕУ

 Ниједна балканска или еуропска земља није играла значајнију улогу у хисторији Босне и бошњачког народа као Турска, она османска, као и републиканска. Веза међу нама била је вишеструка од времена кад је Босна 1463. постала дио Османске државе, кад су Бошњани од Османлија примили ислам и укључили се у живот Царства, којег су сматрали својом државом, бранили га годинама од напада са запада и истока, од када су прихватили културу донесену од Османлија који су обновили вјерску толеранцију која је била битно начело на којем су Бошњани градили начина живота. 

Османлије су донијеле просперитет у развоју занатства и трговине и укључили Босну у свјетско тржиште, а у Босни су настајали бројни градови и еснафи, трговина се ширила по цијелом исламском свијету. Османлије су донијеле и развијену просвјету и систем образовања, изградили мектебе, медресе, дерсхане и кутубхане, текије и ханикахе каквих није било ни у једној околној кршћанској земљи и још много тога. Бошњаци су од почетка османске владавине играли важну улогу у систему локалне и укупне власти. Босна је задржала територијално јединство и језик којим је говорило њено становништво. То је била свијетла страна лица османске владавине и наших односа.  

Међутим, у животу постоје и тамне стране сваког стања и односа међу људима. Тако су нам османски Турци донијели и отварање наше земље непријатељу, јер је преко Босне ишла њихова експанзија према Западу због чега је Босна постала објект честих напада и кретања становништва више него што је оптимално за земљу каква је наша. Османска држава није у фокусу своје политике имала Босну, осим док је била у кретању према западу, а кад је прошло вријеме експанзије, настали су проблеми, јер су Бошњаци први трпјели ударе и страдали због офанзивне политике Свете алијансе, Венеције и Аустрије према Царству. 

А кад је Царство почело губити територије, они су страдали, јер су западне земље на Бошњаке примјењивале начело “Cuius Regio Eius Religio”, а највећи терет одбране пао је на локално становништво. Опадање моћи Царства је погодило Босну, у којој је исламизација била готово потпуна, а кршћанске земље су водиле рат не само против Царства него и против ислама, па су Бошњаци убијани и силом превјеравани. 

Царство је водило дипломатске игре око територија, због којих је судбина муслимана постала неизвјесна. Ови процеси су започели од краја Бечког рата и трајали све до Берлинског конгреса, а заправо до балканских ратова, кад је Царство било елиминирано као сила на  Балкану, а муслимани протјерани у Азију, побијени или сведени на мањинско становништво без икаквих права. 

Када се ради о Босни, крај је започео 1875. године када су Аустрија, Русија, Србија и Црна Гора организирале у граничним зонама тобожњи српски устанак с циљем да се створи политички основ за дипломатски притисак на Царство у циљу предавања Босне Аустрији, што је и остварено на Берлинском конгресу 1878. године.  

Везаност Бошњака с Турцима изразила се тада у покрету хиџре када се огроман број Бошњака иселио у Турску. Исељавање траје до наших дана и показује колико је мало учињено на остварењу увјета за живот Бошњака и уопће муслимана на Балкану. Турци, и османски и модерни, примали су Бошњаке и омогућили им да се етаблирају у Турској, што је велика њихова заслуга за наш народ. Оно што се нама догађало није било политичко, економско или вјерско исељавање, него спашавање живота, јер смо требали бити истријебљени с Балкана. 

Посљедњи рат против Босне и Бошњака показао је ту суштину нашег положаја, јер је највеће страдање и присилно исељавање дошло на крају хисторије 150-годишњег страдања Бошњака који су били колатерална штета стварања националних држава народа на Балкану.  Све то говори да су нам Турци као народ, а у одређеној мјери и као држава, били пријатељи, мада су османске власти начиниле грешку према нама, али и себи, кад нам нису, као што су Србима, допустили да постанемо аутономна област унутар Царства, него су нам елитни слој првака тешко казнили слањем експедиција, а посебно оним што је учинио Омер-паша Латас.

Остаје истина

Ипак, неспоразуми и грешке су да се жале и превазилазе, а остаје истина да су Бошњаци веома дубоко повезани с Турцима, да их ми волимо и цијенимо њихова цивилизацијска, политичка, духовна и умјетничка достигнућа која су створили од настанка Османске државе до сада, а на корист свег исламског свијета и цијелог људског рода. 

Када је ријеч о дешавањима унутар Турске, свака држава има право да са својим народом уређује живот и штити своје интересе у свијету на начин који јој највише одговара, уз узус да не наноси штету другима. 

Да су Турци у најновијој хисторији играли позитивну улогу, нико не може нијекати, да нису никога напали, ничију земљу окупирали, никоме наносили економску или другу штету је извјесно, али се заборавља да су одиграли позитивну улогу када су штитили интересе демократског свијета у Корејском рату, били су снажан штит ширењу совјетског утјецаја према Блиском истоку, а нису жељели да учествују у авантуристичким и очигледно антиисламским акцијама таквих као што су биле Буш-Блерова у Ираку или против Гадафија и у оном што се збивало у Сирији, од чега сада сав свијет боли глава.

Турска је велика и просперитетна еуроазијска земаља и њој је свакако мјесто у Европи, а напори да се она онемогући у намјери да уђе у Европу су или национализам или исламофобија. 

Оно што се у нашим односима промијенило састоји се у чињеници да је и Босна постала самостална и да и она с пуним правом куца на врата Европе, дакле да Босна има свој већ одређен пут и у томе не треба ни адвоката, ни тутора нити скрбника. Босна није турска дијаспора, како неки желе да протумаче наш однос. Ми, Бошњаци, имамо велику дијаспору у Турској и због тога је наша брига за стање у Турској легитимна. Ако се Турска држава брине за стање у нашој земљи, на томе смо јој ми, Бошњаци, и сви Босанци захвални, али наши односи могу да се развијају плодно само уз увјет равноправности и немијешања у унутрашње ствари, нити наше у Турске нити Турака у наше. 

Наиме, ми смо већ научили лекцију која нам говори како се води политика једне земље, а то се односи на све земље, па и на Турску, и важи уопће за политичке односе, а то је да у политици нема ни вјечних пријатеља ни непријатеља, да нема браће и рођака, него најчешће ривала, због чега односи морају да се темеље на равноправности ако желимо да буду плодни и обострано корисни. 

Нама, Бошњацима, и Босни и Херцеговини као држави је веома стало да у Турској не буде унутрашњих сукоба, немира, пучева и уопће појава којима се уводе недемократска средства и насиље у јавни живот и политичке односе. Ми смо, наиме, огромно страдали управо због примјене таквих метода у рјешавању политичких питања и арбитрирања непозваних о њима, јер смо били жртва агресије и геноцида због разлика у политичким погледима на будућност наше земље. 

Због тога смо противници сваког насиља, па желимо да ни у Турској не завлада било који облик насиља и ни под каквим изговором, а да се сва питања која садрже политичку материју и односе, рјешавају демократски. У том смислу ми, Бошњаци, и цијела Босна и Херцеговина треба да подржавамо напоре за сређивање прилика у Турској и за демократски пут Турске у Европску унију.

(Дневни аваз)