Момир Турудић: Власт у Београду и Подгорици као најбољи непријатељи

 Да прекогранична сарадња на западном Балкану бар у једној области и даље функционише беспрекорно, потврдиле су вести из Украјине. Како су синоћ пренели медији, наводни вођа кавачког криминалног клана Радоје Звицер тешко је рањен у Кијеву, а због покушаја убиства украјинска полиција ухапсила је три особе. У питању су држављани Црне Горе, Северне Македоније и Србије. Нема ничег чудног у томе, мафијашке групе свих држава насталих на развалинама Југославије сарадњу нису прекидале ни док су буктали ратови, њима националност, вера и границе никада нису биле препрека за заједнички бизнис, а евентуални проблеми се, као што се види, решавају заједничким снагама.

Ко се није најежио на ове одлучне речи, можда се забринуо због погоршања односа две братске државе, што се тако јасно види и на вриштећим насловним странама српских таблоида, које сваког дана прозивају "Милогорце" и "Мила усташу", али нема разлога за бригу. Није прошло баш много времена од када је "Информер" штампао своје црногорско издање бавећи се, као и црногорски огранак Телевизије Пинк, оним чиме се бави и овде – излучивањем отрова и најнижег простаклука, само тада за рачун Мила Ђукановића, против његових противника (сећа ли се још неко неописиве свињарије око Вање Ћаловић?).

Не треба се томе чудити, Ђукановићев и Вучићев режим су од почетка сијамски близанци, све остало је представа. И не везује ова два председника само заједничка прошлост, када су почетком деведесетих дували у исту тикву тражећи коначан обрачун са усташама и балијама, и слали друге да крваре руке уместо њих по Хрватској и Босни; и не везују их само заједничке особине попут бескрупулозности, одсуства било какве идеологије, осим ако идеологија није незајажљива жеља за влашћу због које издају најближе саборце и пресвлаче се у ходу. Везује их, пре свега, садашњост која је почела пре осам година.

Безбројне су странице медија који су против власти страћене у доказивање да су Вучићеви политички идоли Путин, Орбан, Ердоган, али то не звучи баш смислено. Много је мачку говеђа глава, у питању су ипак озбиљне земље и озбиљни државници, уз сва сагрешења, а и околности у којима они владају су потпуно другачије. Политички идол Александру Вучићу је Мило Ђукановић, нешто старији од њега, али много искуснији у обнашању врховне власти (некада му је ментор и идол био Војислав Шешељ, али је Вучић с правом закључио да се уз њега никада неће дочепати баш велике моћи, па га је напустио и потражио другог).

Логично је да Вучићу идол буде први комшија чији почеци су идентични као његови (завршен факултет и ни дана конкретног радног стажа осим у политици), само што је Ђукановић много раније постигао оно о чему Вучић сања. И Ђукановић се скоро голобрад бацио у политику, којом се успешно бави више од 30 година, али од почетка на самом врху власти, са непогрешивим њухом да осети када ветар дуне са друге стране и када се на ту страну ваља пребацити; он је владар који је направио себи опозицију која је таман таква да га не може угрозити, а даје привид неке демократије; финансијски је збринуо и потомке у петом колену и партијске другове, а суда никада није допао; успео је у томе да ни најљући политички противници више не верују да ће му икада видети леђа. Притом, све то ради на готово истом простору, у готово истим околностима као и Вучић.

Па како не потражити на почетку врховне власти савет и помоћ од таквог? И тако, ето којекаквих дахлана, бин заједа, других арапа, беба, блерова, института, како се чудесно преливају из једног ока у глави у друго, ето истих саветника у Подгорици и Београду, ето кавача, шкаљараца и иних како вршљају слободно са обе стране границе уз, благо речено, чудно затварање очију власти обе државе, ето заједничких трагова прљавог новца, оружја и којечега другог, и тако већ осам година.

Јесте, долази и до неспоразума, али у ком партнерству и бизнису их нема, само што ти неспоразуми нису политички, како би се по изјавама државних званичника и насловним странама таблоида рекло. Што се политике тиче, партнерство је јасно – иду Милу избори, непријатељ је увек потребан, ето видите шта раде великосрпски агресори, шта пишу и причају о нама, морамо се бранити. Са ове стране је прича мало компликованија, политички шегрт је тек осам година на власти па изборну кампању води непрестано, а из фундуса бројних непријатеља се у сврху кампање потежу повремено, када затреба, Милогорци и Мило. Упадљиво је, међутим, да тешке речи са обе стране изговарају искључиво медијски кербери и страначки башибозук (а осим врховних владара све је, у таквим системима владавине, потрошни башибозук). Двојица врховних пазе да не кажу нешто баш ружно један о другом, мада не треба сумњати да и до тога може да дође, уколико им баш затреба.

И тако ова идилична сарадња траје већ годинама, али се нешто лани ипак променило. Чак се и Мило преиграо, хоће пажња да попусти после тако дуге владавине, па је за будуће изборе одлучио да као тему узме црквену имовину. Суочио се са литијама које је корона само закратко зауставила, нагомиланим вишедеценијским незадовољством свим и свачим, које његови саветници нису имали у ексел табелама када су планирали овогодишње изборе. Сада не може назад, јер попуштање у таквим системима значи слабост коју меркају потенцијални наследници, а гурање напред на исти начин има непредвидив исход; додатни проблем је да ментори и пословни партнери не воле нестабилност и непредвидивост (не подржавају они Мила што га воле, него зато што је стабилност и предвидивост гарантовао и до сада остваривао).

Мило је изабрао да гура по истом, па шта буде да буде, а са ове стране је приметна нелагодност његовог политичког шегрта због свега што се дешава у Црној Гори. Вулини, дачићи и информери се труде да помогну колико могу у креирању улоге великосрпског архинепријатеља, али мора да се пре свега Вучић, али и остали балкански ђукановићи у покушају, са страхом питају шта ће бити ако се деси незамисливо и идол и ментор се омакне, какву то поруку шаље њиховим бирачима, и заједничким менторима и партнерима?

А што се тиче граница Црне Горе, вероватно ће се ускоро отворити и за држављане Србије, као и београдски аеродром за црногорског авио-превозника, па ће обе стране то представљати као неку своју победу, и тако до следеће епизоде игре која ће се наставити. Вреди се само надати да обични људи неће испаштати због ове прљаве игре, у којој су многе границе одавно пређене.

(Време)