Момир Турудић: Пред вратима поглавља - наставља се „ципеларење“ Србије

 У сенци Брегзита, одвија се још једна мучна прича чија тема је Европска унија, само што се та прича тиче малог броја учесника. Већ рутинска вест каже да чланице ЕУ опет нису постигле договор о отварању поглавља 23 за Србију у преговорима о њеном чланству у ЕУ. То су онемогућиле Хрватска и Велика Британија, Британија из "техничких" разлога, пошто је забављена напуштањем Уније па не може (ни технички) да се бави тривијалним стварима, а разлози Хрватске су "суштински". Та „суштина" односи се, званично, на противљење Хрватске регионалној надлежности српског суда за ратне злочине и захтевима за већа права хрватске мањине у Србији, мада се намеће неодољив утисак да је права суштина сладострасно уживање хрватских власти да цеде и муче суседа, јер им је запала таква позиција, односно да му „пију крв на сламчицу", како је то у блиској прошлости неко дефинисао у Хрватској. Није у томе ништа променио ни наводно „историјски састанак" хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић и техничког премијера Србије Александра Вучића, и све приче о великом помирењу и добросусетској сарадњи после тог сусрета.

Просто речено, како је то 2013. поводом пријема Хрватске у ЕУ дефинисао хрватски писац Анте Томић у тексту написаном за „Време", „више од чињенице да су у Еуропској унији Хрвате весели да Срби тамо нису", и та се пророчка реченица већ више пута потврђује. Утешне вести кажу да је у расправи донекле постигнут напредак, па је тако министар спољних послова Хрватске Миро Ковач рекао: „Од наших преговарача чујем да смо близу томе да сви хрватски захтеви буду остварени и интегрисани у преговарачку позицију ЕУ. Ако буде тако, моћи ћемо да отворимо то поглавље Србије с ЕУ. У противном неће бити могуће", мада и то више звучи као поменуто пијење крви на сламчицу, него као најава мирнијих дана.

Мрцварење око отварања поглавља, међутим, вероватно неће бити ништа у поређењу са испуњавањем захтева када до отварања дође. Поменуто поглавље 23 односи се на реформу правосуђа и основна права, а оно које са њим иде у пакету, поглавље 24, на правду, слободу и безбедност, а добро знамо како ствари у Србији стоје са правосуђем, правдом и иним достигнућима. Циник би рекао да, гледано из тог угла, и није много важно да ли ће се поглавља отворити до 30. јуна, у септембру, ове или било које године, јер се ионако никада неће затворити, нарочито не са оваквом влашћу. Још већи циник вероватно мисли да не постоје никакве шансе да Србија уђе у Европску унију, јер Унија нове чланице никада неће ни прихватити, а да ако се тако нешто случајно и деси, сама ЕУ ће већ бити таква да од тога неће бити никакве користи. На страну, међутим, шта ко мисли о ЕУ, или о искрености Вучићеве владе на „европском путу", саплитање и ципеларење Србије на том путу оваквим начином и аргументима може имати веома лоше последице.

Ако ништа друго, макар и формално остајање на том правцу значи да постоји икаква могућност да се макар нешто из поменутог права, правосуђа и осталих за нормалан живот битних ствари уреди тако да грађанима ове земље буде боље. Знајући све претходне гарнитуре на власти, а нарочито ову садашњу, шансе за тако нешто су никакве ако им се остави да то раде сами.

Зато је, ма како то сада изгледало као споредна тема, за Србију важно да се поглавља што пре отворе. А када смо већ код критеријума, 30. јуна ће бити одржана међувладина конференција ЕУ-Турска на којој ће бити отворена нова поглавља у преговорима с Анкаром, што званичници у Бриселу правдају чињеницом да је то део свеукупног споразума са Турском о решавању мигрантске кризе. Ако је само то довољан разлог да се пут Турске ка ЕУ учини лакшим, а јесте, онда ваљда и други, какви год да су, заслужују неку подршку.

(Време)