петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Момир Турудић: Одложено плаћање и умирање у тишини
Хроника

Момир Турудић: Одложено плаћање и умирање у тишини

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 14. април 2017.

ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА БИ СЕ НА 358 РАДНИКА ФАБРИКЕ ШИНСКИХ ВОЗИЛА "ГОША" ТЕШКО НЕКО ОСВРНУО ДА СЕ ЊИХОВ КОЛЕГА, ЗБОГ ТЕШКЕ МАТЕРИЈАЛНЕ СИТУАЦИЈЕ, НИЈЕ ОБЕСИО У ФАБРИЧКОМ ПОГОНУ

Мучно је било гледати Александра Вучића у посети радницима фабрике шинских возила "Гоша" из Смедеревске Паланке, који су у генералном штрајку већ неколико недеља. Премијер/председник се са радницима грли, поздравља, сви су насмејани, призор бележи безброј камера. Ни обећање да ће Влада Србије исплатити радницима помоћ од по 60.000 динара и дати средства за оверу здравствених књижица запосленима, које ће важити наредних шест месеци, није ублажило мучнину.

Живот, наиме, наставља да тече и када се камере угасе. Представник штрајкачког одбора Милан Вујичић рекао је да су радници захвални држави, али да држава није била дужна да им помогне, да остају у штрајку док њихови захеви према власнику фабрике не буду испуњени. Ти захтеви подразумевају исплату око 30 плата које нису добили, уплату доприноса, разговор о будућности фирме… Један од проблема, можда најмањи, је што се и не зна ко је нови власник фабрике, до скора у власништву словачке фирме ЖОС, која ју је недавно продала компанији "Лиснарт холдингс лимитед" са седиштем на Кипру. Они већи проблеми односе се на то да је случајева попут "Гоше" у Србији безброј, само што нису тако видљиви, и да људи којима плате за њихов рад нису дате, нису им уплаћени доприноси за здравствено осигурање, стаж и остале дажбине, са готово стопостотном сигурношћу могу рачунати да их неће ни добити, шта год им политичари обећавали. Осим тога, власници и послодавци могу бити скоро потпуно сигурни да неће сносити никакве последице због својих дуговања запосленима и држави.

У медијима се прошлог месеца могла прочитати вест да у Србији око 70 одсто радника не прима плату на време, од чега једној трећини зарада касни од 30 до 90 дана, око седам одсто прима плату са закашњењем већим од три месеца, а да 50.000 људи месецима и годинама нема никаква примања, иако одлазе на посао и раде (потпуно прецизну евиденцију о онима који су у поменутој ситуацији нико не води). Одговор онима који цинично питају зашто људи иду годинама на посао ако не примају плату је једноставан: зато што у почетку плате касне месец-два, затим све дуже, па се остаје из зебње да ономе ко оде ништа неће ни бити исплаћено, а није лако одрећи се онога што ти припада. Ту је и природан људски страх, није свако спреман да пресече и промени радно место упуштајући се у нешто ново, нарочито људи који су деценије провели у једној фирми. И оно основно, тешко је наћи други посао, српско тржиште радне снаге више личи на зверињак у коме се за свако место бори много кандидата него на рај у коме не ради само онај ко неће, како нас убеђује власт и цинични медиокритети.

Уосталом, нису само радници у пропалим фирмама "одложеним плаћањем" дошли у ситуацији да у рукама имају гомилу фиктивног, зарађеног а неисплаћеног новца. На пример, добављачима "Агрокорових" компанија ова корпорација испоручену робу исплаћује осам месеци касније, а на такву ситуацију су били принуђени да пристану тако што се рок мало по мало померао, да би се сада ледили од страха на помисао да ће фирма банкротирати и оставити их голе на ледини, са кредитима које су подигли да би могли да послују и који, за разлику од зарада, стижу редовно на наплату.

Ружно звучи, али је чињеница да би се на 358 радника фабрике шинских возила "Гоша" тешко неко осврнуо да се њихов колега Драган Младеновић није 22. марта обесио у фабричком погону, због тешке материјалне ситуације, како су тврдиле његове колеге. Случаја су се дохватили медији који су наставили да редовно прате штрајк, па се све завршило Вучићевом посетом и најављеном исплатом.

Сличној помоћи не могу се надати оне невидљиве десетине и стотине хиљада које не примају ништа или примају мало, али нередовно. Они одумиру у тишини, на рате, и то је реалност у Србији. Далеко од тога да је за то крива само садашња власт и да је то са њом почело, али медијска експлоатација људске муке, уз званичну политику бусања у прса са никад мањом незапосленошћу, десетинама хиљада нових радних места, никад већим платама и пензијама, златним годинама које само што нису (ако већ нису) почеле звучи као ругање, што није ни пристојно ни здраво у друштву које се налази у стању у каквом је наше; о понижавању причама о лењом народу који мора да научи да више ради, угледајући се на оне са севера Европе, боље је не говорити.

Претходна власт је, додуше само губитком избора, већ платила цену маркетиншког шминкања стварности и иритирајућег убеђивања људи да живе много боље него што сами осећају, али изгледа да овде туђа искуства у политици не помажу. А та искуства кажу и да, за разлику од зарада, рачун за изругивање и понижавање бирача кад-тад стиже на наплату, макар и одложено.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер