Miša Đurković: Da li Srbija danas ima opoziciju?

Ako pogledamo kako su sve stranke glasale o fundamentalnim zakonskim rešenjima u parlamentu, kao što su nedavna ratifikacija SOFA sporazuma sa NATO-om ili totalitarni Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (to jest zakon o obaveznoj vakcinaciji)– u odgovoru na pitanje iz naslova moći ćemo da kažemo da opozicije nema i da time završimo tekst. Naime, postoji vidljiva tendencija da se sve veći broj kontroverznih pitanja gura u domen političke korektnosti i da se na osnovu takvog stava donose zakoni protiv kojih nijedan poslanik ne sme da glasa. Na primer, sve ono što traže Brisel ili MMF takođe će bez problema prihvatiti sve političke stranke predstavljene u skupštini. Dakle, u suštinskim političkim, ekonomskim i vrednosnim pitanjima u parlamentu Srbije ne postoji podela između vlasti i opozicije.

No, ako se shvati da nas sa Zapada već petnaest godina ustrajno i uspešno usmeravaju u pravcu idiotizacije javne sfere i sprečavanjaširoke javne i političke debate o fundamentalnim pitanjima, onda nije čudno što između svih partija u parlamentu ne postoje nikakve ideološke, vrednosne i političke razlike. To, međutim, ne treba da znači da je svaka politička dinamika u Srbiji nestalaniti da ne postoji ozbiljna i kontinuirana borba za moć između različitih interesnih i političkih struja. Jedino što ona ide nekim drugim vektorima, a ne preko podele na opoziciju i vlast.

U samom parlamentu Srbije, osim nešto nezavisnih poslanika, jedinu opoziciju predstavljaju poslanici Demokratske stranke. DS je jedina partija van vlasti koja je zadržala kakvu takvu infrastrukturu i koja i dalje drži vlast u Vojvodini, što joj daje neku moć i uticaj. No ona ima mnoge probleme. Gubitak vlasti u Vojvodini na izborima koji ubrzo slede potpuno je izvestan. Njeni nekadašnji finansijeri su malo-malo pa u zatvoru, ili pod pretnjom zatvora, ili su prešli u tabor vlasti. Članstvo je uplašeno i deprimirano. No još veći problem jeste pitanje identiteta stranke. Pošto im je vlast uzela ideologiju, oni su ostali bez ozbiljne političke agende. Racionalni pokušaji da koketiranjem sa „srpskim stanovištem” ili kritikom kosovske politike vlasti privuku nacionalne birače naišli su na oštru osudu stranaca. U situaciji kad im od njih zavisi i elementarna politička zaštita, a kamoli mogućnost da eventualno ponovo budu vlast, od takvih priča su digli ruke. Zapadne strukture od DS-a i prozapadnih stranaka traže puno i bespogovorno prihvatanje svoje mape puta, pa otud Boris Tadić počinje otvoreno da se zalaže za ulazak u NATO. Za takvu agendu od Pajtića je mnogo pogodnija Nataša Vučković, čiji dolazak na čelo DS-a stranci odavno traže. U svakom slučaju sa pet do sedam odsto podrške, DS danas ne predstavlja ozbiljnu pretnju vlasti.

Postoji onda vanparlamentarna opozicija i osim partija vlasti i DS-a danas se jedino oni pojavljuju u istraživanjima kao relevantni. SRS je na nekih sedam odsto. Nemojte mi zameriti, ali previše dugo pratim politiku u Srbiji da bih o SRS mogao da govorim kao o opoziciji. Svi vidimo da se od povratka u zemlju Šešelj usmerio samo na jednog, i to slabijeg kuma, a da sa onim drugim, koji je najmoćniji čovek u zemlji, i nije baš u toliko lošim odnosima. Sve u svemu, ako ste vlast, sa Šešeljem se uvek nekako lako dogovorite, te stoga ovde ne bih o SRS govorio kao o relevantnoj opoziciji koja ugrožava vlast.

Prema poslednjim istraživanjima, i Dveri i DSS imaju po tri odsto podrške. Zajedno, to je respektabilnih šest procenata. Uprkos mnogobrojnim ideološkim lutanjima te unutrašnjim problemima i podelama koje pogađaju obe stranke, ako im koalicija opstane do sledećih izbora, imaju šanse da uđu u parlament. Vrednosno i geopolitički gledano oni jedini iskaču iz opšteg evroatlantističkog konsenzusa političke korektnosti. No, jedanprocenat iznad cenzusa u Srbiji nije dovoljna sigurnost, a ako se znada Zapadnjaci po svaku cenu traže parlament sto odsto otvoren zaNATO, onda će ovom bloku trebati mnogo truda i sredstava da se ipak domogne skupštine.

Problem i DS-a i vanaparlamentarne opozicije jeste to što u ovakvoj Srbiji nema političkog života van vlasti. Samo iz vlasti možete da upravljate novčanim tokovima, da utičete na uređivanje medija, da koristite obaveštajne podatke, da utičete na pravosuđe, da zapošljavate svoje članove i simpatizere u javna preduzeća i da budete interesantni strancima kao neko ko realizuje zadate ciljeve. Otud realnu opoziciju danas treba tražiti u vlasti.

Najozbiljniji opozicionar je Ivica Dačić, koji je uprkos svemu očuvao stranku na 15odsto i bez koga neće biti postvučićevske vlasti. Druga ozbiljna opozicija jesu struje unutar SNS-a. Iako se često spekuliše o nekakvim Nikolićevim drugim planovima (uključujući i formiranje nove navodno proruske stranke), mnogo ozbiljnija opozicija je tzv. modernističko, trilateralno krilo koje predvodi ambiciozna ministarka Mihajlović. Po „Informeru” vidite da je dvor percipira kao glavni problem jer je to upravo ono što bi Zapad video kao budući, njima lojalni pravac evolucije SNS-a. U svakom slučaju, eventulna smena Vučića će nužno uključivati cepanje SNS-a.

Prethodno pitanje, na koje samo Zapadnjaci mogu da odgovore, jeste kada će se ova dinamika aktivirati.

(Politika)