Miroslav Parović: Vučić i globalna energetska kriza

Već na početku želim da ukažem na to da se pozicija Republike Srbije i pozicija Aleksandra Vučića u pogledu aktuelne energetske krize dijametralno razlikuju.

S jedne strane, sama energetska sigurnost naše države nije ugrožena pre svega zato što proizvodimo iz sopstvenih izvora svu potrebnu električnu energiju. Ujedno, imamo sistem garantovanog snabdevanja za domaćinstva u kojem je cena električne energije direktno određena od strane vlasti pa tako i ne postoji mogućnost od iznenadnog skoka cene kao što trenutno imamo prilike da vidimo da se dešava širom Evrope.

Što se tiče zemnog gasa tu je situacija nešto drugačija jer iz domaće proizvodnje možemo da pokrijemo samo manji deo potrošnje, ali imamo podzemno skladište Banatski Dvor, u kojem bi, ako je sve rađeno po pravilu, moralo da bude pohranjeno toliko gasa da se pokrije trećina ukupne godišnje potrošnje Srbije.

Cena gasa utisnutog u podzemno skladište je 270 dolara za 1.000 kubnih metara ili čak i niže sve zavisno od ugovora sa Gaspromom u trenutku punjenja, dok je trenutna cena u Evropi oko 1.700 dolara za 1.000 kubnih metara.

Shodno ovome, ne postoji potreba za poskupljenjem ili bilo kakvim restrikcijama, pogotovo što će do kraja godine, a nakon završetka kompresorskih stanica u pogon biti pušten i magistralni gasovod Balkanski tok.

Ono što je takođe važno napomenuti je to da Srbija troši veoma malo zemnog gasa pre svega zbog toga što nemamo ozbiljne proizvodne industrijske kapacitete, a da se toplane dotiraju brojnim subvencijama kako bi se preko cene grejanja održavao socijalni mir, te i u tom pogledu ne postoji mogućnost neplaniranog skoka cene grejanja za domaćinstva pošto i to direktno zavisi od odluke vlasti, a ne od tržišnih prilika.

Dakle, cene električne energije i grejanja za domaćinstva direktno zavise od odluke vlasti, a što u Srbiji znači da glavnu reč o tome daje sam Vučić.

Ne treba dva puta pogađati da će u predizbornoj godini odluka biti da cene ostanu na istom nivou, a svi eventualni gubici biće prebačeni na javna preduzeća ili na ukupni javni dug Srbije koji trenutno iznosi više od trideset milijardi evra i dalje raste nekontrolisano.

Naravno, Vučić i njegov medijski tim znajući sve ovo pokreću medijsku kampanju u kojoj svakodnevno prikazuju energetsku apokalipsu u pojedinim državama EU i najavljuju ljutu bitku da tako ne bude i u Srbiji.

Na kraju, pošto će već sami odlučiti da cene struje i grejanja za domaćinstva ne porastu to će proglasiti za epohalnu pobedu mudre politike.

Doduše, praksa je pokazala da Vučićeva politika pobeđuje samo u onim bitkama u kojima ne učestvuje, ali pobedi se u zube ne gleda.

Ono što pak treba reći je da aktuelna energetska kriza pokazuje da države koje imaju termoelektrane na ugalj lakše podnose cenovne udare.

Takođe, države koje imaju strateško partnerstvo sa Gaspromom imaju bolju poziciju u pogledu sigurnosti snabdevanja gasom.

Sve ovo govori u prilog tome da se ne sme dozvoliti aktuelnoj vlasti da dovrši započetu ideju o brzom ukidanju uglja iz energetskog miksa već da treba ići u pravcu pravedne energetske tranzicije u kojoj će se uvažiti ekološki, ekonomski i politički aspekti energetskog sektora i onda naći balans.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta, doktorand na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sad)

(Danas)