субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Мирослав Лазански: Срби и Дан Републике
Хроника

Мирослав Лазански: Срби и Дан Републике

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 30. новембар 2013.

Ако се с разлогом и поносом присећамо свих победа и жртава Србије у Првом светском рату, истичемо да је Србија тада изгубила скоро трећину становништва, како онда да данас бранимо став да је требало чекати у Другом светском рату?

Имао сам 11 година те 1961. када сам једне вечери у Требињу, из прикрајка, слушао разговор мајке и оца. Она га је нешто пропитивала о Нирнбершкој декларацији, у стилу „јеси ли баш морао да је потпишеш”? Отац јој је одговорио да су „информације из Србије тада говориле о страшним покољима српског цивилног становништва од стране немачких окупационих снага и да су скоро сви официри Краљевске југословенске војске у заробљеничким логорима у Немачкој то тада и потписали”.

Први пут сам тада чуо за Нирнбершку декларацију, наиме до тада сам знао само за суђење немачким ратним злочинцима у Нирнбергу. Две године касније, када је мој отац као потпуковник ЈНА отишао у пензију у 44. години, објаснио ми је неке ствари. Он је био потпоручник Краљевске југословенске војске, покушао је да са својом јединицом, која је била у Априлском рату 1941. стационирана на југословенско-албанској граници, избегне заробљавање од стране трупа Вермахта тако што се та наша јединица повлачила кроз Грчку све до луке Каламата, где су чекали британске бродове да их пребаце у Египат да наставе рат против Трећег рајха.

Британци нису послали бродове за евакуацију и Немци су у Каламати заробили делове Краљевске југословенске војске. Уследило је заробљеништво у логору за официре у Оснабрику, али је југословенских краљевских официра било и у логору у Нирнбергу. Добивши информације о страшним репресалијама над цивилним становништвом у Србији, због напада партизана на окупаторске немачке јединице и немачке одмазде „сто за једнога”, официри из логора у Нирнбергу издали су проглас у којем позивају становништво у Србији да се уздржи од напада на немачку војску.

Тај проглас потписала је и већина официра у логору Оснабрик, међу њима и мој отац, и то је та Нирнбершка декларација. Бити касније официр ЈНА, а имати у персоналном досијеу да сте потписник Нирнбершке декларације, још ако службујете у малом граду где сви то знају, а у Требињу су сви знали да је мој отац био официр Краљевске војске и да је потписао ту декларацију, заправо сте на неки начин били „црна овца”. Па су ми касније били јасни разлози зашто је моја мајка упитала оца да ли је баш морао да то потписује. А он је то, као Словенац, урадио, да не гину Срби цивили.

Сада, када слушам све те приче о 29. новембру и Дану Републике и идеолошким конотацијама око тог датума, о комунистичкој Југославији и диктатури која је у њој владала, не могу а да не приметим да је та комунистичка Југославија мом оцу, због патриотског држања у логору, признала статус борца НОБ-а од 1944. иако је био у логору Оснабрик све до маја 1945. И да је касније био потпуковник ЈНА, иако није био члан Партије. И да држава Словенија свим официрима Краљевске југословенске војске који су учествовали у Априлском рату 1941. на њихове пензије додаје још око 120 евра, јер је објашњење да су бранећи Југославију бранили 1941. и Словенију. Да ли држава Србија исплаћује данас посебан новчани додатак учесницима Априлског рата 1941?

Управо у вези с тим стварима су и неке моје личне дилеме. Србија је била жртва и у Првом и у Другом светском рату и тема Србије као жртве несумњиво је данас популарна. Док неки кругови у иностранству покушавају да окриве Србе и Србију за почетак Првог светског рата, да их прикажу као разбојнике, када је Други светски рат у питању ми и даље делимо друштво на реакционарне и револуцуионарне снаге, на комунисте и на патриоте, на идеолошке наследнике комунизма и модерне западњаке.

При томе су данашњи модерни западњаци у Србији заправо некадашњи најбољи бољшевици. Ако се с разлогом и поносом присећамо свих победа и жртава Србије у Првом светском рату, истичемо да је Србија тада изгубила скоро трећину становништва, како онда да данас бранимо став да је требало чекати у Другом светском рату? Јер у Првом светском рату аустроугарске трупе су такође вршиле масовна зверства над цивилима у Србији. Да ли су погинули против окупатора у Првом и у Другом светском рату данас различито вредновани? Умрети против окупатора ради социјализма у Србији, или умрети против окупатора ради капитализма у Србији, где су све разлике? Са моралне стране?

Обузело нас је нешто попут духовне сиде дефинитивно нам одузимајући имунитет пред смртоносном епидемијом политичко-идеолошких старих страсти и нових свађа. Нашем болесном друштву потребна је не толико коренита промена економије, колико радикална промена психологије, морална и духовна обнова. Једини је излаз дијалог, дијалог на свим нивоима, националном, политичком, културном, верском. И то треба да започне интелигенција.

Трауматична трансформација српске историје не би смела да има прекиде у континуитету, ако не можемо да спознамо добре и лоше стране борбе између комунизма и антикомунизма, највеће моралне борбе у прошлом веку, тешко ћемо данас решавати нека друга питања.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер