Мирослав Лазански: Последњи воз за Катангу

Воренова комисија службено је закључила истрагу о убиству америчког председника Џона Кенедија годину дана после атентата у Даласу.Наиме, извештај је објављен 27. септембра 1964.године, Кенеди је убијен 1963. године. Тиме је службени Вашингтон ставио и службену тачку на убиство најпопуларнијег америчког председника. Све касније, књиге, студије и филмови о томе шта се, заправо, догодило у Даласу били су плод приватних истраживања. Покушаја политичке употребе и злоупотребе атентата од стране америчких власти није било.

Разумљива ми је жеља породице покојног премијера Зорана Ђинђића да се открије и политичка позадина тог мучког убиства. Утолико ми је чудније да то у Србији траје, ето, осам пута дуже него у Америци.Но, можда је наше правосуђе осам пута савесније и пажљивије него америчко.Па нам треба осам година да би у потпуности испитали шта се догађало и ко је све био умешан на овај или онај начин у то убиство? Опет, зар треба пружати прилику циницима и злобницима да подсете како се прича о политичкој позадини атентата на Зорана Ђинђића највише понавља уочи избора? Зашто власт у Србији једном за сва времена не заврши са том истрагом, зашто се не иде до краја и открију све могуће околности и контексти тог атентата? Чему ово развлачење, није ваљда да смо земља са више тајни од САД? Када смо због случаја убијених гардиста у Топчидеру звали у помоћ ФБИ, зашто нисмо звали и консултовали ЦИА, ДИА и остале америчке службе и у случају убијеног српског премијера? Већ смо се ослонили на Немце само у једном споредном вештачењу око пушке из које је пуцано.

Свако нормалан могао би да закључи, оправдано или не, како у свему томе има доста оних који доста знају о онима који доста знају. И сви се међусобно држе у шах-пат позицији. Знате оно из основне школе : „ко први писне....” Ако то није тако, молим лепо, завршите већ једном и коначно ту истрагу око политичке позадине атентата, подигните кривичне пријаве, приведите и испитајте осумњичене, донесите пресуде, стрпајте их у затворе. Немојмо да се политички живот ове земље стално одвија у амбијенту заштићених сведока типа Влада Будала и Ђура Мутави, који увек могу да се извуку из „фиоке”, до националног проблема ко је и када одобрио дозволу за неку зимску, стаклену, баштицу у Београду. Испада да смо сви у стакленику. На посматрању. Но, пошто имамо менталитет преваранта који мисли да је преварен, онда није нимало чудно то што нам је понашање неуверљиво, провинцијско, несигурно.

Преосетљиви и трауматизовани, последице опсесивног тоталитаризма бившег система и бившег режима? Можда, јер овде су неки годинама били фасцинирани „слободном Европом”, уосталом и логично, свет је био подељен на два дела. Па су код нас живели несрећници лишени слободе и под јармом стране, комунистичке, идеологије, прогањани халуцинацијама и шизофренијом. На другој страни су били срећковићи који су живели у слободном, нормалном, растерећеном „савршеном” свету, као из сна. Прелазак из једног света у други годинама је ишао преко Трста, са печеним пилетом и парадајзом, у возу за фармерке, ципеле и жваке. Срећнији изабраници система своје су место под сунцем и тада имали, у партијским вилама на Јадрану. Сада када смо коначно слободни може нам се десити да погрешно искористимо нашу слободу и да се пробудимо сами, на прагу још једног историјског несрећног случаја. Жртве судбине или жртве недостатка достојанства? Да ли су то људи у Београду, Ваљеву, Нишу мање Европљани од становника Рима, Париза и Берлина? Јесмо ли то ми из Србије само потенцијалне „придошлице другог реда”? У последњем возу за Катангу?

Свашта нам се пребацује, за многе ствари сами смо криви. Радио Дојче веле емитовао је 19. јануара 2000. године разговор са Томасом Кенигсом, изаслаником УН за обнову цивилне управе на Косову. Разговор је водила новинарка Аделхајд Фајлке Тиман. Господин Кенигс у том разговору каже „да су на Косову проблем албанске паралелне структуре власти”, док новинарка поставља питање хоће ли српски језик бити обавезан део школског програма на Косову, јер је српски језик неопходан за каснију реинтеграцију? То је било 2000. године, данас се говори само о паралелним структурама српске власти на северу Косова за које се оптужује Београд. Ко је то у Београду и зашто „преспавао” време од 19. јануара 2000. године до 9. децембра 2011. године? Где су нам сада заштићени сведоци да о томе проговоре? Да видимо политичку позадину нашег ћутања и неактивности током првих година после 2000. године.

Још од времена рајског врта слобода има два лица: она се може искористити и за добро и за зло.За њу је потребна хармонија среће и мудрости. А мудрост је у свим својим видовима, заправо, доктрина јединства. Има ли га данас у Србији? Нема. Опет губитници? Видећемо..

(Политика)