Мирослав Лазански: Пиносава у Њујорку

Сањао сам чудан сан, имао сам дијалог са Јенсом Столтенбергом, генералним секретаром НАТО-а. Алијанса нам је баш сада, уочи Нове 2016. године, упутила писмо са позивом за чланство. Као, неће да нас раздвајају од браће Црногораца, па хајде да заједно уђемо о једном трошку. Кажу да смо коначно преживели „синдром изгубљене земље” – у сну ми није био најјасније да ли мисле на СФР Југославију или на Косово – и да смо још увек неконсолидована демократија којој свакако треба помоћи. Чувши све то, у сну ми се одмах јавила идеја да напишем програмски текст „Србија на размеђи векова” о стратегији заснованој на принципима слободног тржишта, јаке државе и њених војних и полицијских структура, отворене, независне и активне спољне политике, поштовању традиције, континуитета и патриотизма.

„Па то су принципи карактеристични за политичаре десне конзервативне оријентације”, одмах ми је припретио Јенс Столтенберг.

Наравно да јесу, али шта је то фалило Енглезима под Черчилом и Маргарет Тачер, Французима под Де Голом и Шираком, Немцима под Аденауером, Американцима под Реганом или Русима сада са Путином? Увек ћемо ми пронаћи пукотину у оклопу сваке ауторитарне државе у Србији, драги Јенсе. Није све у сладоледу са Калемегдана, а осим тога, како новине сада пишу, пола некадашњег политичког естаблишмента Норвешке радило је за КГБ...

„Сада када градите добре путеве, ви сте добродошли у НАТО”, вели ми у сну Јенс.

Какве везе имају добри путеви и добродошлица у НАТО, питам ја.

„Имају, добри путеви су важни због безбедног транспорта атомских бомби. Не можемо да их превозимо по неким џомбама од пута. Сада када у Европи распоређујемо додатних 200 нуклеарних бомби и пројектила, морамо да видимо где све то и сместити.”

Па ставите их у државе у којима су и до сада биле те бомбе.

„Неће моћи, тамо је све већ пуно. У Италији смо имали и имамо складишта нуклеарних ракета и бомби у Чеђи и Кјођи у провинцији Венеција, у Целу, област Ровиђа, у Конселву, област Падова, у Боловонеу, област Вероне, у Монте Калверинију, Лонгару и Тормену, област Виченце, у Кордоваду и Авијану, област Порденоне, у Монтикјарију и Гедију, провинција Бреша, у Одерцу и Кодоњи, област Тревиза, у Елвасу, област Болцана, на Сицилији и на Сардинији. Цела Италија седи на атомским бомбама.”

И шта им фали? Пију рујно вино, и певају канцоне. Бомбе само чуче у складиштима.

„А не, поред објективне опасности у случају рата, када би сва ова места била примарне мете удара противника, прави проблем су инциденти у време мира. Нуклеарне бојеве главе не стоје годинама у складиштима у очекивању да се употребе. Бомбе су сложени технички апарати, који захтевају готово сталну бригу и одржавање. То значи да ако ви Срби уђете у НАТО, онда ћемо бомбе које ћемо код вас стационирати за случај рата са Русијом морати да превозимо вашим путевима до центара за њихово одржавање. А за то су нам потребни добри путеви.”

А шта ако наши политичари не пристану да атомске бомбе распоредите код нас?

„Пристаће, пристаће. Па један ваш некадашњи министар спољних послова потписао је споразум између Србије и НАТО-а, а да ваш парламент у тренутку потписивања о томе појма није имао.”

Али Јенсе, садашњи наши политичари су другачији од претходних. Патриоте су.

„А шта мислите да ће НАТО да објављује где ће и колико бомби да смести? Или када ће конвој возила на неком путу да превози те бомбе? Зашто постоји војна тајна? Проблеми безбедности управљања нуклеарним арсеналима и складиштима НАТО-а нису питања за локалне политичаре, нити за јавност. Ви у Србији и данас немате појма о томе колико вас је 1999. бомбардовало италијанско ратно ваздухопловство: 1.378 борбених летова у трајању од укупно 2.600 сати, учествовала су 54 борбена авиона, испаљено 115 противрадарских ракета ’харм’ и 635 бомби са ласерским навођењем, потрошено 1.300 тона горива за снабдевање у лету италијанских и савезничких авиона. Да ли је то икада објављено у Србији? Није.”

Ма добро, отворили су нам „Фијат” у Крагујевцу. Него Јенсе, када ће Пиносава под Авалом да добије канализацију? Пре неколико година наши политичари су говорили да, ако уђемо у НАТО, Пиносава добија водовод. А добила га је тек после мог текста у „Политици”. Сада ми пријатељ Патрик из Њујорка јавља да лобира за канализацију у Пиносави тако што је на регистарске таблице свог аута ставио натпис Пиносава. Да канализација у Пиносави не чека улазак у НАТО.

„Не знам о томе ништа, питаћу врховну команду у Монсу.”

И таман када сам се онако у бунилу запитао је ли све ово заиста био сан или јава, зове колегиница Дуда и онако љутито и прекорно збори: „Прошао је четвртак, шта би од трећег светског рата?” После ње зове и пријатељ Борче из Битоља и пита када ће започети трећи светски рат. Каже, прочитао на неком сајту наводно моју изјаву да пишем књигу о трећем светском рату, који ће започети у четвртак. Неки четвртак. И да ћу књигу послати Путину, Обами и папи да спречим трећи светски рат.

Чекам да видим шта ће да ми одговоре...

(Политика)