Мирослав Лазански: Перестројка међу Арапима

Арапски краљеви и диктатори изгубили су монопол над информисањем, синови не могу даље очевим стопама

„Повратак у будућност” могло би да буде добро име за садашњу геополитичку драму у арапском свету. Нафта није прескупа, земље произвођачи су тренутно политички нестабилне, радо ће да прихвате помоћ Запада, а мултинационалним компанијама просто иде вода на уста од перспектива за склапање нових уносних послова. Јер у протекла два месеца привреде неких арапских држава имале су и велике губитке. Највећи број адута у рукама опет држи Вашингтон, али као што блискоисточно искуство говори у овом шпилу има и пуно џокера. Но, да би се открио тек један вео са тајне најновијег стампеда арапских маса у рушењу досадашњих режима можда се треба вратити у време сахране јорданског краља Хусеина, управо у то време 1999. године.

Наиме, највећу пажњу на тој сахрани привукло је то ко је био присутан, а ко није из арапског света. Либијски вођа Гадафи послао је свог сина Сеифа ел-Ислама, сиријски вођа Хафез ал Асад је дошао лично. Садам Хусеин најављивао је долазак свог сина Удаја, али ниједан од двојице синова тадашњег лидера Ирака није дошао у Аман. Истина, нису били ни позвани. Египатски председник Хосни Мубарак дошао је лично, није примећено присуство његовог сина Џемала. Саудијски престолонаследник Абдулах стигао је на сахрану сам, препустивши својој браћи и синовима бригу о држави и нафти. Бахреински султан Амир Иса дошао је лично, кувајтски престолонаследник принц Саад стигао је уместо свог старијег рођака Емира.

Сви су они тада дошли да се поклоне сину покојног јорданског краља Хусеина, принцу Абдулаху. Док су остале земље на тој сахрани представљали њихови изабрани лидери, арапски свет су углавном представљали очеви и синови, било да је реч о краљевима и престолонаследницима, било о лидерима и њиховим синовима. Док су друге државе у свету својим становницима омогућиле да уживају у информативној револуцији, арапски лидери и даље су покушавали да купују стабилност у својим земљама предајући власт својим синовима. Наравно, то није могло да иде довека. Постоје две реченице које Арапи воле да понављају: „Нил је најдужа афричка река ” и „Жене чине половину становништва”. Иако су обе реченице истините, дуго времена у арапском свету веровало се само у једну, ону о Нилу. Јер и јорданска краљица Нур била је присиљена да издалека посматра сахрану свог мужа – женама није дозвољено да присуствују том обреду. Арапски свет био је те 1999. године још далеко од процеса глобализације, жене у арапском свету углавном нису имале права да учествују у власти, баш као ни многи мушкарци.

И сада, после 11 година, и жене су демонстранти на улицама арапских градова. А све је, заправо, започело када су приватни саудијски финансијери почели да издају листове на арапском језику и отворили приватну сателитску ТВ станицу у Лондону из које су у арапски свет почеле да стижу праве, нецензурисане вести. Међутим, ови финансијери су направили једну грешку. На наговор своје владе, они су ове приватне медије искористили као оруђе у нападу на суседни Катар, зато што је био сувише брз и агресиван у свом успостављању бољих односа с Израелом. Саудијци су, наиме, заборавили да у ери опште глобализације, величина не значи баш ништа. Тако је тада емир малог Катара, са свега 300.000 становника, дозволио оснивање приватне сателитске ТВ станице, која је убрзо постала и најслободнија и најгледанија ТВ станица у арапском свету Ал џазира. Она се одмах затим усудила да емитује позив Садама Хусеина да се елиминишу сви арапски лидери, нарочито саудијски, иако ниједна арапска државна телевизија није била спремна да пусти у етар овакву претњу. Сателитска ТВ станица мајушног Катара сада излуђује не само арапски свет. Арапски краљеви и диктатори изгубили су монопол над информисањем, синови не могу даље очевим стопама.

Арапима је данас, пре свега, потребна демократизација и модернизација. Не могу се избори и даље добијати са 99,98 одсто гласова, тешко је поверовати да неко и данас у 21. веку може да организује такве изборе и такве резултате. У ствари, Арапи као да сада покушавају да спроведу гласност без перестројке. Арапски свет се уназад десетак година полако отварао према спољном свету, сателитске ТВ станице и мировни процес с Израелом, али на плану унутрашњих промена скоро да ничега није било. У данашње време, у ком се води беспоштедна трка на плану глобалне економије, ослањати се само на тркачке способности својих лидера, па и њихових синова је опасно наслеђе и у тој трци не можете и остати. На Блиском истоку ово је један од тренутака када се може уочити истовремено померање политичких и економских тектонских плоча, које доноси нове могућности нестабилности овом још увек нестабилном светском региону.