Мирослав Лазански: „Како тече кампања дезинформисања?“

„Како тече кампања дезинформација“, упитао је 25. априла 1999. немачки канцелар Герхард Шредер Алистера Кембела, саветника за медије британског премијера Тонија Блера. Агресија на Југославију била је у пуном јеку, а НАТО је полако губио медијски рат.

Дакле, ко је више лагао у том рату 1999? Да ли су медији били саставни део ратног напора сукобљених страна, да ли су могли остати „неутрални“? На Западу је већ годинама присутна теза да су медији у рату саставни део ратног потенцијала државе и да се објективност у извештавању враћа тек по завршетку рата.

У рату 1999. у Београду је било западних новинара, у Приштини само њих неколико. У Бриселу су брифинзима НАТО-а присуствовали и српски дописници. Заправо, рат 1999. био је први сукоб у историји света којег су водили функционери за штампу, а реторика НАТО-а однела је превагу над реалношћу. Пошто нису могли да буду „придодати“ јединицама НАТО-а, нису могли да иду у борбе, западни дописници окупљали су се у седишту НАТО-а у Бриселу, или су се налазили на границама Србије са Македонијом и Албанијом и одатле извештавали. Дописници са терена обично ништа и нису знали, осим онога што су лично видели, а на граници су евентуално видели само избеглице, колеге из редакција морале су да их обавештавају о најновијим збивањима пре него што их укључе директно у програм „са лица места“. Или су били убеђени у правичност рата и злочине само Срба, или су били „овчице“ које су прихватале само оно што НАТО тврди.

С друге стране, Београд је на Косово повремено одводио само оне западне новинаре који су били коректни у извештавању. Ти новинари су у својим редакцијама одмах били оптужени да су се „продали Србима“. Правдали су се да су имали избор: или коректни извештаји, или нема „ексклузиве“ са терена.

Војска је однела победу над медијима у НАТО агресији на Србију. Западним новинарима није речено да је ЦИА помагала обуку ОВК и пре почетка бомбардовања, да је ОВК убијала српске полицајце свесна да ће то изазвати реакцију против албанских цивила, што би онда био разлог који ће изазвати НАТО бомбардовање Југославије… НАТО је лагао и када је говорио да није намерно гађао цивилне мете. Тек у јуну 1999. генерал Весли Кларк је новинару Би-Би-Сија Марку Урбану признао да су у „трећој фази“ рата авиони имали за циљ цивилне мете. Лаж око воза у Грделичкој клисури, снимак који је три пута убрзан и „објашњење“ НАТО-а „да се воз појавио на прузи изненада“ посебна је прича. Јер, пилот се, ето, изненадио када је на прузи угледао воз. Требао је ваљда да га угледа на путу?

НАТО је лагао и око броја убијених Албанаца, прво је то био број од 150.000 људи, после је то спуштено на 10.000. Ни тај број још није потврђен. Ипак, најсрамнији догађај за западне медије била је мисија америчког Конгреса, која је у Југославији боравила 18. и 21. априла 1999. са циљем да утврди чињенице. Конгресмени су закључили да не могу да верују ни администрацији у Вашингтону ни медијима.

(Политика)