Хроника

Мирослав Лазански: Како до помирења

Штампа
субота, 13. новембар 2010.

Дан помирења као неки инстант празник? Нека време учини своје, за почетак нормални односи културних и цивилизованих суседа

Предлажем да дан када је председник Србије Борис Тадић био у Вуковару буде и дан српско-хрватског помирења. Наравно, моја идеја није ни оригинална, а није још ни сасвим јасна. Наиме, још је прелазни управник источне Славоније, нама омиљени Вилијам Вокер, тамо далеке 1997. године предложио Загребу идеју о установљењу заједничког хрватско-југословенског празника. Он је о тој идеји прво разговарао са својим претходником на тој функцији Жаком Клајном, који је предложио и специјални програм националног помирења у Хрватској, у склопу којег би Сабор донео специјалну изјаву о националном помирењу и установио дан националног помирења. Онда је Вилијам Вокер о томе разговарао са Слободаном Милошевићем, овај се наводно с тим сложио и Вокер је преко тадашњег портпарола прелазне управе источне Славоније Филипа Арнолда то саопштио хрватским медијима уз констатацију како он мисли ,,да ће хрватска влада прихватити ту иницијативу”. Тадашњи портпарол хрватске владе Невен Јурица одмах је реаговао изјавом „да је за идеју чуо”, није хтео да је коментарише, али такву могућност није ни демантовао.

Наравно, хрватски медији су тада ту идеју дочекали као скандалозну, не заборавимо, реч је о 1997. години. „Слободна Далмација” је написала „да је реч о гротескном, имбецилном, ступидном и дубоко срамном предлогу”, додајући „да када је Југославија у питању, једини дан који се у Хрватској може сматрати празником јесте онај када се коначно растала с њом и с њима”. Сплитски лист напао је тада и власт у Загребу „да то није први пута да нам се властита влада смије у лице”. Лист тада, те 1997. године, уопште и није улазио у проблематику: ко и с киме треба да се помири? Хрватска са својим Србима, или Хрватска и Србија?

Но, скоро све што је до сада покушао и предложио господин Вилијам Вокер заправо се и остварило – од операције „контраша” и побуне у Никарагви, преко „акције Рачак”, а ко зна, можда и до, ево, најновије идеје о уједињењу Косова и Албаније у „природну”, односно у „велику” Албанију, што Вилијам очито подржава.

Али да се вратим српско-хрватском помирењу. Нисам циничан, нити мислим да је све то скандалозно, као што је писала „Слободна Далмација” те далеке 1997. године. Само у одређеном тренутку и у оквиру одређене групе скандал је по својој врсти јединствен и само у том тренутку и у таквој друштвеној ситуацији има непријатне последице. Јер осећање о томе шта је историјски скандалозно зависи пре свега од времена, као што је и случај са свим другим осећањима. Штета, или корист, све је то релативна стварност, и јесте једна врста осећања, утопије, или анегдоте о друштву у том тренутку.

Дан помирења, или привлачност те идеје, опет пробуђена знатижеља о онима са којима смо више до 70 година заједно живели, а са којима, је ли, никада ништа заједничко нисмо ни имали, осим шест милиона становника из мешовитих бракова, стварање толерантног јавног мишљења, одштета, надокнада, извињења, хазард... Потреба за потпуном истином о ономе шта се заиста догодило пре 20 година или жеља за медијским ефектима? Друштвени ритуал или неопходност таквог пута у будућност? И све то у условима социјалне кризе и одређене ксенофобије, која на разне начине постоји на простору бивше Југославије. У условима корелације између ултралибералне мондијализације и успона екстремизма, „клијентелизације” великих партија и њиховог узајамног прожимања са државним апаратом, што све успорава суштинске демократске реформе и условљава одређени поглед на недавну прошлост. Јер на простору некадашње Југославије модернизација „локалног капитализма” тешко да је пратила модернизацију институционалног и политичког оквира.

Поред неизбежне ауторитарне и ксенофобичне димензије политичке деснице и у Хрватској и у Србији, уз опште губљење јасне границе између левице и деснице када су у питању недавни ратови и наша прошлост, свака дебата о идејама нашег помирења на крају се сведе на дебату о методама тумачења фактографије и историје у оквиру либералног модела опстанка на власти.

Дакле, дан помирења као неки инстант празник? Нека време учини своје, за почетак нормални односи културних и цивилизованих суседа, односно комшија.

(Политика)

 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]