Miroslav Lazanski: Kako do pomirenja

Dan pomirenja kao neki instant praznik? Neka vreme učini svoje, za početak normalni odnosi kulturnih i civilizovanih suseda

Predlažem da dan kada je predsednik Srbije Boris Tadić bio u Vukovaru bude i dan srpsko-hrvatskog pomirenja. Naravno, moja ideja nije ni originalna, a nije još ni sasvim jasna. Naime, još je prelazni upravnik istočne Slavonije, nama omiljeni Vilijam Voker, tamo daleke 1997. godine predložio Zagrebu ideju o ustanovljenju zajedničkog hrvatsko-jugoslovenskog praznika. On je o toj ideji prvo razgovarao sa svojim prethodnikom na toj funkciji Žakom Klajnom, koji je predložio i specijalni program nacionalnog pomirenja u Hrvatskoj, u sklopu kojeg bi Sabor doneo specijalnu izjavu o nacionalnom pomirenju i ustanovio dan nacionalnog pomirenja. Onda je Vilijam Voker o tome razgovarao sa Slobodanom Miloševićem, ovaj se navodno s tim složio i Voker je preko tadašnjeg portparola prelazne uprave istočne Slavonije Filipa Arnolda to saopštio hrvatskim medijima uz konstataciju kako on misli ,,da će hrvatska vlada prihvatiti tu inicijativu”. Tadašnji portparol hrvatske vlade Neven Jurica odmah je reagovao izjavom „da je za ideju čuo”, nije hteo da je komentariše, ali takvu mogućnost nije ni demantovao.

Naravno, hrvatski mediji su tada tu ideju dočekali kao skandaloznu, ne zaboravimo, reč je o 1997. godini. „Slobodna Dalmacija” je napisala „da je reč o grotesknom, imbecilnom, stupidnom i duboko sramnom predlogu”, dodajući „da kada je Jugoslavija u pitanju, jedini dan koji se u Hrvatskoj može smatrati praznikom jeste onaj kada se konačno rastala s njom i s njima”. Splitski list napao je tada i vlast u Zagrebu „da to nije prvi puta da nam se vlastita vlada smije u lice”. List tada, te 1997. godine, uopšte i nije ulazio u problematiku: ko i s kime treba da se pomiri? Hrvatska sa svojim Srbima, ili Hrvatska i Srbija?

No, skoro sve što je do sada pokušao i predložio gospodin Vilijam Voker zapravo se i ostvarilo – od operacije „kontraša” i pobune u Nikaragvi, preko „akcije Račak”, a ko zna, možda i do, evo, najnovije ideje o ujedinjenju Kosova i Albanije u „prirodnu”, odnosno u „veliku” Albaniju, što Vilijam očito podržava.

Ali da se vratim srpsko-hrvatskom pomirenju. Nisam ciničan, niti mislim da je sve to skandalozno, kao što je pisala „Slobodna Dalmacija” te daleke 1997. godine. Samo u određenom trenutku i u okviru određene grupe skandal je po svojoj vrsti jedinstven i samo u tom trenutku i u takvoj društvenoj situaciji ima neprijatne posledice. Jer osećanje o tome šta je istorijski skandalozno zavisi pre svega od vremena, kao što je i slučaj sa svim drugim osećanjima. Šteta, ili korist, sve je to relativna stvarnost, i jeste jedna vrsta osećanja, utopije, ili anegdote o društvu u tom trenutku.

Dan pomirenja, ili privlačnost te ideje, opet probuđena znatiželja o onima sa kojima smo više do 70 godina zajedno živeli, a sa kojima, je li, nikada ništa zajedničko nismo ni imali, osim šest miliona stanovnika iz mešovitih brakova, stvaranje tolerantnog javnog mišljenja, odšteta, nadoknada, izvinjenja, hazard... Potreba za potpunom istinom o onome šta se zaista dogodilo pre 20 godina ili želja za medijskim efektima? Društveni ritual ili neophodnost takvog puta u budućnost? I sve to u uslovima socijalne krize i određene ksenofobije, koja na razne načine postoji na prostoru bivše Jugoslavije. U uslovima korelacije između ultraliberalne mondijalizacije i uspona ekstremizma, „klijentelizacije” velikih partija i njihovog uzajamnog prožimanja sa državnim aparatom, što sve usporava suštinske demokratske reforme i uslovljava određeni pogled na nedavnu prošlost. Jer na prostoru nekadašnje Jugoslavije modernizacija „lokalnog kapitalizma” teško da je pratila modernizaciju institucionalnog i političkog okvira.

Pored neizbežne autoritarne i ksenofobične dimenzije političke desnice i u Hrvatskoj i u Srbiji, uz opšte gubljenje jasne granice između levice i desnice kada su u pitanju nedavni ratovi i naša prošlost, svaka debata o idejama našeg pomirenja na kraju se svede na debatu o metodama tumačenja faktografije i istorije u okviru liberalnog modela opstanka na vlasti.

Dakle, dan pomirenja kao neki instant praznik? Neka vreme učini svoje, za početak normalni odnosi kulturnih i civilizovanih suseda, odnosno komšija.

(Politika)