Мирослав Лазански: Амерички „рат звезда“ или европски „антиракетни штит“ у Румунији

Амерички „рат звезда“, или европски „антиракетни штит“ стиже у румунско село Девесел. Кроз четири године систем америчке антиракетне одбране треба да у тој румунској бази постане оперативан. Уговор о томе потписали су пре неколико дана румунски министар спољних послова Теодор Баконски и америчка државна секретарка Хилари Клинтон.

По речима заменика америчке Европске команде, генерала Џона Гарднера, Девесел је изабран „јер представља идеалну локацију за антиракетни систем“. База, која се простире на 175 хектара и у којој ће боравити и радити до 500 америчких официра, подофицира, војника и техничара, лежи на око 100 километара северно од бугарске границе и на око 350 км југоисточно од Београда. Не знам јесу ли сви становници Девесела уједно и весели, јер они се претежно баве пољопривредом, а сада у комшилук добијају и свемирско-нуклеарну технологију.

Одлука Букурешта да Румунија постане део америчког антиракетног штита несумњиво је најкрупнија промена безбедносне архитектуре у овом делу Европе, чак и већа промена од самог уласка Румуније и Бугарске у НАТО. Американци већ годинама користе румунске базе, аеродром „Михаил Когалницеану” и поморску луку у Констанци, али је нова америчка база Девесел по стратешком значају у смислу могућих последица важна не само за Румунију, већ и за суседне земље. Заправо, питање је како је то Девесел одједном постао најбоља локација за „антиракетни штит“?

Наиме, пре три године као најбоља локација за тај систем спомињала се Пољска, за смештај америчких ракета, и Чешка као локација за амерички радар великог домета. Онда су Чеси одустали, а Пољаци почели да се ценкају шта ће добити од САД заузврат. И одједном Румуни у игри као најбоља локација за одбрану од иранских интерконтиненталних ракета које би могле да буду лансиране на територију САД. То што је Техеран од пробног лета једне такве своје ракете, домета од најмање 8.000 км, далеко најмање осам година, у целој причи и није важно. Важно је да амерички антиракетни систем буде у Европи, не рецимо због иранских ракета да буде на територији Саудијске Арабије или Емирата, јер то би географски и по законима физике било и најлогичније. Не, јер Саудијцима у овим временима још само треба још једна нова америчка војна база, па да и кућу Сауда огреје арапско пролеће. Но, оно што не може у арапском свету може у земљама бившег Варшавског уговора, јер то су државе нове Европе и као такве много поузданији амерички савезници од земаља тзв. старе Европе.

Претходних година слушали смо причу о америчком „ракетном штиту“ у Европи ради од-бране од севернокорејских пројектила који би летели на САД. Нико да погледа на карту, или на глобус да установи каква је то бесмислица, ови у Пјонгјангу мора да су се грохотом смејали. Севернокорејске ракете лансирају се у воде Пацифика, понекад понека пре-лети и преко Јапана, али и Јапанци би се смејали када би чули да ће их чувати амерички антиракетни систем смештен у Девеселу или у Пољској.

Дакле, ако за Американце у целој тој причи нису у питању иранске ракете, или северно-корејске ракете, онда се ради о руским интерконтиненталним пројектилима. Најважнијем сегменту војне моћи некадашњег Совјетског Савеза, али и данашње Русије. Реч је о томе како обезвредити руски стратешки нуклеарни потенцијал и како Русију, заправо, разоружати без испаљеног метка и без капи крви. Одмах после распада Совјетског Савеза Вашингтон је настојао да исконтролише војне нуклеарне инсталације на целокупној територији бившег СССР-а. Делом је то чињено кроз одређене и већ постојеће споразуме о међусобној контроли нуклеарних потенцијала једних и других, а делом кроз физичку елиминацију дела некадашњег совјетског нуклеарноракетног арсенала на просторима бивших република СССР-а.

Те републике су се одрекле интерконтиненталних ракета стратешке намене, нешто је уништено, а нешто је пребачено у Русију. Оно што је остало у Русији и што данас Русија поседује у том сегменту своје војне моћи највећа је брига Америке, то је ноћна мора америчких стратега. Јер, докле год Русија има ракетно-нуклеарни потенцијал да може да угрози територију САД-а, са Москвом се не може разговарати језиком ултиматума, уцене и претњи.

Аматери би рекли, аман људи у једном таквом нуклеарном рату изгинули би и једни и други, то би била узајамна катастрофа. Не баш, војни стручњаци су израчунали да се узајамни нуклеарни рат може и преживети, постоје планови како наставити рат и после нуклеарног рата, планови за Четврти светски рат.

Наравно, преживеле би елите склоњене у добро заштићена места, снабдевене свим потребним стварима за живот и до три године испод земље. Конкретно о томе говоре америчке „Смернице за одбрану 1984-1988“, тајни реферат из 1987. године Фреда Ајкла, заменика секретара за одбрану САД. У време када САД банализирају употребу атомског оружја, када се најављује и могућа употреба тог оружја против терористичких група, када за Вашингтон нуклеарно оружје није више ни табу, ни оно крајње средство опстанка државе и нације, „антиракетни штит“ само је наставак исте приче.

Но, проблем како преживети нуклеарни рат и не отићи под земљу за период од најмање три године може се решити „релативно безболно“. Поставите око граница Русије модеран антиракетни систем, или „штит“ и тако у раној фази лансирања руских интерконтиненталних пројектила имате могућност да обарате те руске ракете. У „процедури“, у сценарију могућег нуклеарног рата између САД и Русије, свако испаљивање интерконтиненталног пројектила било које стране детектује се из свемира преко извиђачких сателита практично одмах. Следеће две до три минуте пролазе у испитивању је ли реч о техничкој грешци на компјутеру, сателиту, или се ради о стварном лансирању интерконтиненталне ракете оне друге стране.

Након тога следи фаза испитивања бојеве главе, је ли лажна, мамац, или стварна нуклеарна бојева глава. Када се све то заврши, Белој кући или Кремљу остаје на располагању од пет до шест минута да донесу одлуку о лансирању својих ракета. Уколико не донесу одлуку у том временском периоду и не нареде испаљивање својих интерконтиненталних пројектила, одмах после тих пет до шест минута за одлуку, неће моћи ни да лансирају своје ракете. Јер, противнички пројектили лете од Русије до САД и обрнуто, ако иду најкраћом трајекторијом преко Северног пола, неких 25 до 30 минута.

Уколико се закасни са одлуком, док прође процес наређења од Беле куће, или од Кремља, до команде која има под собом ракетне снаге стратешке намене, за то време стижу противничке ракете и ударају по офанзивним нуклеарним капацитетима друге стране управо зато да би се онемогућио противнички ракетнонуклеарни контраудар. Ако постигнете, себи обезбедите вишак времена за одлуку и лансирање својих ракета, ако имате ту почетну временску предност, ви сте победник у нуклеарном рату. Свет је ваш. Истина, срушен, загађен и спаљен, али ваш. Са могућношћу да се кроз двадесетак године и опорави. Хирошима, Нагасаки, француска Полинезија, где је Париз годинама испробавао нуклеарно оружје, данас тамо живе људи. У Хирошими и Нагасакију сам био.

Значи, ако уз границе Русије поставите тај „антиракетни штит“, имате најмање две могућности. Можете да уцењујете Москву тиме што Русији стављате до знања да сваки испаљени руски интерконтинентални пројектил може бити оборен већ после четири минуте од лансирања, и да онда следи амерички нуклеарни противудар на који Русија нема чиме да одговори. Ако су тога Руси свесни онда неће ни улазити у било какву кризну ситуацију са Америком, јер су практично разоружани у старту. Друга могућност јесте да се из контејнера са америчким ракетама пресретачима типа СМ-3 уместо тих пресретача лансирају америчке офанзивне ракете са нуклеарним бојевим главама које би из база у Пољској и Румунији до својих циљева у Русији летеле само неколико минута и тако довеле Кремљ у позицију да не може стићи ни да одлучи, ни да нареди, ни да лансира своје ракете на Аме-рику. Нешто слично, готово исто као у чувеној кубанској ракетној кризи када је Совјетски Савез поставио на Куби ракете које су до Вашингтона и Њујорка могле да стигну за четири минуте. Наравно да САД на то тада нису могле да пристану и да је Кенеди ризиковао и нуклеарни сукоб са Москвом око тога.

Није јасно да ли САД данас очекују да ће Русија, Русија са Путином на челу, дозволити да се нађе у ситуацији у каквој су биле САД у време кубанске ракетне кризе? Са своје стра-не, да би се некако изашло из целе ове стратешке заврзламе Русија је затражила од САД и НАТО-а да писмено гарантују да „антиракетни штит“ неће бити уперен против Русије. САД и НАТО одбили су да дају такве гаранције. Затим је Москва предложила заједнички „антиракетни штит“. И то је одбијено. Па су Руси онда изашли с идејом о повременим контролама тог „штита“ од стране руских стручњака.

Одбијено.

Ако се погледају локације руских интерконтиненталних ракета, њихове копнене базе са силосима у којима су пројектили, онда је јасно зашто су Американци за „штит“ и његове ракете изабрали Пољску и Румунију, а не рецимо Израел или Турску. У Москви око тога немају уопште дилему. То је за њих ракетно-нуклеарно опкољавање Русије. За Москву то није никакав одбрамбени „штит“ , већ офанзивни амерички „мач“. Жалосно је само да крај „хладног рата“ није донео и крај „звезданих ратова“.

(Политика)