Мирјана Бобић-Мојсиловић: Зашто се нико није запитао о разлозима Чединог напада на РС

Једна стара професорка "аргументима" и стилом Коминтерне утврђује да је победа Томислава Николића иста као и долазак Хитлера на власт. Један "интелектуалац" изјављује да је државна химна за њега тамо нека песма која га се не тиче. Један главни уредник који се прославио насловном страном на којој два дана пред изборе проглашава Тому Николића губитником, и даље би да прогнозира развој политичке ситуације у Србији. Бројни аналитичари који су невероватно паметни после битке и даље би да анализирају. Додик и Чеда. Додик и Тадић. На први поглед, ово све заједно нема никакве везе, па ипак, све то сакупљено ових дана из наших медија, говори о принципу двоструких стандарда, који су од Србије направили и у буквалном и у преносном смислу једну релативну земљу, у којој на громогласне пароле нико више не сме да реагује.

Ако је химна релативна, грб са круном проблематичан, председник државе фашиста, а половина српског бирачког тела симпатише фашизам, ако је Република Српска геноцидна творевина, онда је сасвим логично да је прихватање реалности по питању Косова само једна од сличних реалности која чека да је прихватимо, мирно и достојанствено.

Ових дана, у тој атмосфери, одјекнуле су изјаве Милорада Додика да ће односи Републике Српске и Србије бити нарушени уколико у нову владу уђе ЛДП, чији је лидер недавно изјавио да је Република Српска геноцидна творевина. Српски политичари и аналитичари крикнули су да "неће Додик да саставља владу". Занимљиво је како крик ни издалека није био тако гласан и јасан када је Чеда Јовановић најстрашније етикетирао Републику Српску. Није, дакле, проблем у Чеди Јовановићу, него у овдашњој "критичкој" јавности, која је вазда спремна да фабрикује фашисте, али не и да таласа кад су овако важне теме на дневном реду.

Наравно да Милорад Додик не треба да саставља српску владу, али он има права да искаже свој став. Када је Томислав Николић изјавио да је Вуковар српски град, на ноге се, с разлогом, дигла цела Хрватска и хрватски председник је оштро реаговао, а српска јавност је са великим олакшањем примила Николићево објашњење да га нису добро разумели. Како је, дакле, могуће да је идеја о српској држави направљеној на геноциду тако мирно примљена у српским медијима? Како је могуће да тако неодговорна и неумерена изјава, која може да има далекосежне импликације, тим пре што је пласира политичар који слови за најватренијег евроентузијасту на српској политичкој сцени, буде мање важна од изјава Додика, који брани своју државу? Ако је јасно зашто Додик брани РС, како је могуће да се овде нико није запитао зашто је Чеда напада, качећи јој једну од најстрашнијих етикета коју познаје савремена галерија политичких симбола?

"Нисмо се бавили Додиком зато што мислимо да су његови ставови само рефлекс погрешне и митоманске политике, која је свој епицентар увек имала у Београду", изјавио је лидер ЛДП у једном интервјуу.

Ако је нападање Републике Српске борба против погрешне и митоманске политике, која је свој епицентер увек имала у Београду, где је онда епицентар исправне и реалистичне политике коју заступа део српске политичке и интелектуалне јавности? Очигледно, није у Београду. А томе се, у постојећој политичкој клими - не приговара.

Отуда је прича са Чедом и Додиком само политички лакмус - што значи да је српска политичка сцена нека врста огледног добра, симболичке хемијске лабораторије у којој је све могуће. Спој базе и киселине, на пример - даје со и воду. И поређење није случајно.

Наша јавност се тако анестезира - европске вредности су у супротности са лажним српским патриотизмом, поручује Јовановић у једном интервјуу. Поента је, међутим, у томе што су у Србији то схватили буквално - било какав патриотизам (а можда је сваки српски патриотизам у суштини лажан?) јесте у супротности са европским вредностима. Отуда није случајно да су ове недеље у жижи интелектуалних расправа били химна, грб и, генерално, наша бедна историја. Јаз између српског и европског најгласније истиче управо лидер ЛДП, који са највише страсти ради на том чудном споју.

Зато што на јавној сцени имамо со и воду, немамо много чему да се надамо. Европски патриотизам уместо лажног, српског? Можда да се Република Српска преименује у Републику Европску, да се промени химна, да се на грб врати петокрака, да се Додик пошаље на праксу у Хаг, а да се Новаку Ђоковићу забрани да се крсти са три прста кад победи Федерера, јер то може неког да увреди?

Можда Новак и не треба да побеђује, јер то није у европском духу? 

(Вечерње новости)