Мирјана Бобић-Мојсиловић: Или ћемо волети Европу, или нас неће бити

Љубав и мржња се узајамно подстичу - српске политичке поделе довеле су до лудила у коме се степен љубави мери реципрочном количином мржње

Говор мржње испоставио се као главна тема протекле недеље, а све због јадних антисемитских изјава двоје учесника једног ТВ ријалитија. Наравно да антисемитизам треба осудити, као и сваку другу мржњу према било ком народу, али лицемерство наше јавне сцене фантастично се види баш на овом примеру. Месецима управо у овој колумни пишем о ријалити програмима као бастардном облику ТВ забаве и менталне манипулације у којима је мржња и агресија испостављена као кључни пледоаје за подизање рејтинга - и нико не реагује. Ријалити програми не само да почивају на универзалној мржњи према човеку, него уз то гаје и мржњу као драматуршки фактор, без кога нема забаве. Мржња, помешана са пажљиво селектираним примитивизмом, рађа и овакве ексцесе.

Реакције читалаца по интернет издањима новина су ових дана препуне гнева, углавном са тезом да се овде мржња према Србима толерише, да је једино она дозвољена, а да је свака друга мржња критикована, чак и санкционисана. Случај из ријалитија отворио је нашу црну кутију страсти. У земљи у којој званична пропаганда толико промовише љубав, говор мржње и говор о мржњи, који су преплавили јавну сцену, само су привидно парадоксални.

О чему, дакле, говоримо, кад говоримо о љубави? Пада ми на памет како је Мира Марковић у својим текстовима у „Дуги“ промовисала свеопшту љубав - према људима, бубама, цвећу, пролећу, Морави и свом мужу. Знамо како је та написана љубав изгледала у стварности. С друге стране, они који су највише пенили против говора мржње (а сама синтагма постала је готово универзална и свеобухватна етикета за елиминисање политичких противника) исијавали су и исијавају и данас непојамну мржњу према свима који се не уклапају у концепт „нове осећајности“. Љубав и мржња се тако узајамно подстичу - српске политичке поделе довеле су до лудила у коме се степен љубави мери реципрочном количином мржње. (Погледајте, уосталом, и Хрватску, Косово, Босну итд.) Волети Србију у једном тренутку је значило - исто толико мрзети друге. Волети свет значило је мрзети Србију. Србија је, и то је чињеница, осетила на својој кожи шта значи говор мржње - у крајњој линији да ли се бесомучна кампања која се у деведесетим водила против Србије може назвати говором љубави? Тешко. Али, то нас не оправдава. У крајној линији, и на нашим фудбалским утакмицама, на трибинама имамо говор мржње и потенцијални „грађански рат“ међу навијачима.

Да и не говоримо колико је мржња пожељна на локалној политичкој сцени. Има ли ту икакве видљиве и суштинске разлике између понашања политичара у скупштинском „Двору“ од понашања учесника у ријалити програмима? Као и у ријалитију, тако и у политици - љубав је досадна, зар не?

Једно што Велики Брат забрањује јесте сама реч мржња. Мржња је дозвољена ако није споменута, то јест може се речима љубави говорити о мржњи, зар не? Погледајте како та љубав изгледа на међународном плану. Реч мржња се не помиње, забрањена је у цивилизованом свету. Толико има разлога да се воли - да се у име те љубави - према демократији, људским правима, новцу, нафти, доминацији, властитим интересима, толике земље сравњују са земљом. Љубав је, отуда, оно што овај свет води напред. У то име, морамо, како нам поручује државна пропаганда, да волимо Европу, као што је она волела нас, па можда још и више? Или, да ствар изведемо до крајњих граница - данас љубав нема алтернативу. Или ћемо волети Европу, или нас неће бити.

Говор мржње јесте доминантни облик комуникације на нашој јавној сцени већ скоро двадесетак година. Ријалити програми само су омогућили разливање тог вербалног и менталног отпада на широј скали.

Немојмо да се заваравамо - Милош Бојанић, Маја Николић, Фирчи и остали и јесу поново доведени у ријалити програм зато што су показали како умеју не само спектакуларно да мрзе, него и да промовишу концепт „Ружни, прљави, зли“. Поменути антисемитски испад само је делић тог мозаика.

(Новости)