петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Миодраг Зец: Народ има адолесцентски однос према власти, ми смо се као нација предали и немамо аутономну политику
Хроника

Миодраг Зец: Народ има адолесцентски однос према власти, ми смо се као нација предали и немамо аутономну политику

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 27. јул 2015.

Миодраг Зец, професор економије, нема кључ решења, али има занимљиву дијагнозу наших економских беспућа. И кад би се, барем, хтела признати дијагноза, можда би било неке шансе за лечење, али наши врачеви би и даље да ствар решавају магијом.

Шта је права слика економског стања државе? Влада, тачније премијер, истиче невиђене домете реформи, како је народу?

- Ово је као кад имамо болесника па га одведемо да узме налазе и без обзира шта лекар каже, кад погледамо те налазе, видимо да њему није добро. Када би се направила анамнеза српског друштва и економије, види се да ниједна од кључних ствари које су проблематичне није радикално преокренута. Значи и даље се одржава дисбаланс између производње и потрошње, између штедње и инвестиција, између увоза и извоза, активних и издржаваних, развијених и неразвијених, рођених и умрлих... Све те диспропорције су на снази и стање није добро. Оно што би се могло оценити као позитивно јесте да је већина друштва сагласна да се лечи и премијер убеђује људе да треба да се лечимо. Још не знамо баш како, колико дуго и са каквим исходом, али и ово је већ нешто.

Чини се да је премијер прилично фасциниран економијом, како ви доживљавате тај вишак интересовања једног политичара за економске теме?

- Економија је деликатна дисциплина и има привид тривијалности, па често људи помисле да могу лако да је разумеју. Економија је много сложенија него што се на први поглед чини и ту многи политичари падају у замку, поготово кад примењују ту врсту глобалних терапија ко што је код нас случај. Људи се не усуђују да се упуштају у озбиљније науке, физику, електротехнику, кажу, струја убија! А економија је заводљива и овде се она сматра као моћ да се узме једнима и да се да другима. И том изазову политичари тешко могу да одоле. Они често на изборима обећавају да ће некоме нешто дати, али не кажу коме ће узети. То је случај и са нашим премијером. Он просто ужива да усмерава економске токове, а опет ово што се сад проводи је либерални модел који то не подразумева. Ми преузимамо алате из либералног модела, а хтели бисмо да арбитрирамо. То једно с другим не иде.

Не иде, али он очигледно мисли да је изводљиво?

- Проблем је што се овде брзо прима то месијанство и код појединаца и код масе. Народ има адолесцентан однос према власти. Ми смо патријархално друштво и патер фамилијас треба да нас преведе преко реке, да нас спасе, очекујемо да ће вођа све решити, неће ваљда он дати да будемо гладни. И политичари се на то упецају.

Ко креира нашу економску политику?

- Сам премијер је неколико пута изјавио да је био одличан и вредан студент и да он оно што пише у књизи он добро научи и понови и то је оно што нам се сад практично дешава. Нама су задати неки коридори и он то понавља и покушава да спроведе. Ми немамо аутономну политику, наша политика се оцењује у Бриселу и Вашингтону и ми се дивимо тим оценама као дечак кад се врати из школе и каже: мама, учитељица је рекла да сам добар! Проблем је што и ови који нам креирају политику не кажу све. Они кажу шта хоће, али не и како. Није проблем шта и да ли, него како!

Како? Овако као са платама и пензијама, смањуј, па враћај?

- Пензије су очигледан пример. Они кажу да је пензиони систем неодржив и захтевају да се уравнотежи. Али не кажу како. Неће да улазе у тај прљави део терапије, већ само с академских висина кажу да не може тако.

И ми смо, јавно се декларишући за либерална начела и економске законе, урадили крајње популистичку меру. Узели смо једнима за које смо ми проценили да имају веће пензије, а нисмо дирали пензије оних који су на животном минимуму. То је у супротности са либералним начелима. Ако је неко уплаћивао доприносе четрдесет година и стекао одређено право које се зове пензија, то је право својине. Не може се то право њему одузети, и то још у име либералних начела.

Које су последице?

- Велике! Прво, значи да не постоји гарантовано право својине. По овоме се може узимати и вишак имовине и вишак стамбеног простора.

Друга лоша ствар је што на основу висине пензије ми не знамо баш ко је социјални случај. Можда је социјални случај професорка математике са 60.000, јер има двоје незапослене деце и болесног мужа, а није неко ко прима 20.000, а заправо је богат. Имате сијасет примера овешталих богаташа који су пензионисани са 15-20 година радног стажа, воде се као пензионери са малим пензијама и ви их сад штитите. И на крају, послата је порука да се не исплати уплаћивати пензионе доприносе.

Економиста, и то паметних, нам не фали - да ли вама стручњацима није дозвољено да се у пракси бавите својим послом, да ли вас не слушају или можда ви не желите да преузимате одговорност?

- Не можете ви да владате ако нисте директно у политичком систему, а већина интелектуалаца то не жели. А индиректно је мала вајда. Од вас се очекује кад вас неко зовне, само да јавно подржавате оно што су они већ наумили. Немамо здрав однос стручњака и власти, да вас стварно зову да чују шта мислите. Најчешће зову пропагаторе унапред дефинисаних идеја.

Друга ствар, ми немамо фундаментално економско знање, остајемо без те науке. Ми учимо да будемо управници туђих самопослуга, а не како да стварамо нову вредност. Ми смо се као нација предали. Економија је и наука о друштву, није она физика. Има елементе физике, да не може коњ да носи две тоне и да Србија има пет милиона пензионера - то знамо. Али она има доста вредносног и наука је у датом времену.

Осим тога, неће економија одредити како уравнотежити буџет, то ради политика. Да ли ћете повећати ПДВ који ће плаћати сиротиња или ћете повећати порез на богатство или на добит, то је политичко питање. Економија каже да овај аутобус не може да вози двеста људи, али кога ћемо избацити напоље - каже политика.

Какви су тегови на ногама Србије да не може да крене напред. До када ћемо бити сиромашна земља?

- Много дуго ћемо бити сиромашна земља. Кад о томе говоримо, треба имати у виду историјат богатих нација - како су то оне постале богате. Неке су богате захваљујући базичним природним ресурсима, што ми нисмо, јер немамо ни нафте ни гаса. Друге су постале богате освајањем и пљачком туђег богатства. И оно мало што скупимо, други нам узму. И трећи пут којим се друштво може уздићи и обогатити јесте знање и организација. А Србија има потребу да прогони знање. У њој свега фали, само су образовани људи вишак. И они одлазе из Србије и то је највећи тег на ногама Србије, да млади и образовани људи беже. Читав разред нам се уписује на Кембриџ и одлази заувек, а ми овде добијамо ријалити шоу. Србија је земља којој треба страховита инфузија и људског и другог капитала, а она је изложена крволиптању.

Најгори ђаци

Јесу ли наше елите уопште способне да воде један макросистем као што је држава?

- Кључни је проблем како се долази у политику. Да ли си се потврдио претходно у нечему, па дошао у јавну сферу или си ту стигао тако што си прво лепио плакате, а онда се дочепао власти. Друштво врши погрешан одабир. Да ли се ја као наставник посвећујем оној тројици најбољих или оној петорици најгорих? Базично се посвећујемо оним најгорима и логично је што идемо назад.

Ранко Пивљанин

(Блиц)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер