Милош Васић: Априлилилски избори

Априлилили! Увертира за тај слатки априлски шлагер започела је скоро годину дана раније, то јест пре могућег датума председничких избора, за које кажу да би могли доћи 9. априла – ако не лажу. Извежбани спин-доктори владајуће екипице осећају да ће председнички неизбежни избори донети одређене ризике, па су се упустили у даље спиновање, не би ли сломили мозак ионако забезекнутој јавности.

Као прво, почела је лицитација са могућим кандидатима за фотељу и осталу имовину Председника Републике Србије. Притом нико од прозваних и извиканих „кандидата" није показао ни најмању намеру да се кандидује – барем не још, до сада. То треба превентивно контролисати, то треба каналисати на време у канале који овој власти одговарају. Тако су се једни сетили Вука Јеремића, бившег „председника света" и умало генералног секретара УН. Други помињу Доста је било и њихове могуће, али никада прецизиране, кандидате нестраначког типа, попут академика Теодоровића; нико од њих још није показао намеру да се заиста и кандидује.

Најодвратнија је кампања која Заштитника грађана Сашу Јанковића проглашава већ готовим и завршеним кандидатом. О њему као о „кандидату" дробе сви од реда: Вучић, његова екипица, одговарајући таблоиди и „аналитичари" у цивилу. Известан број угледних и неспорних људи потписао је и подастро Саши Јанковићу сугестију да се кандидује за председника: Био је то потез непромишљен и брзоплет, мада с најбољом намером – ако јесте. Саша Јанковић нашао се – очито – у неприлици: подршка од тако неспорних и угледних људи обавезује, али здрав разум има примедбу. Непромишљеност тог апела – уз све најбоље намере – очитује се у једноставној политичкој чињеници да директно иде на руку Вучићевој превентивној кампањи: да Сашу Јанковића прво извиче за „кандидата", онда га изгрди због овога и онога и на крају тријумфује све и ако се Јанковић појави као кандидат и – логично – изгуби, или ако се не кандидује уопште, па испадне „кукавица", видећете већ.

Саша Јанковић, коме за сада (а ја се надам ни у скорије време) не пада на памет да се кандидује, смета Вучићу, његовим компањонима и цонсиглиерима већ једно дуже време, па га – с тим у складу – пљују и нападају без икаквих обзира и свим средствима. Прогласити Јанковића за председничког „кандидата" одмах и пре него што се он кандидује, само је још један камен у давно започетом каменовању Саше Јанковића. Придружити се тој јевтиној подвали Вучићевог режима и насести на очиту маркетиншку намештаљку са јасним крајњим циљем – није баш најинтелигентнији потез, да опростите...

Онда је убачена и идеја да се истовремено – и уштеде ради – обаве још једни парламентарни избори. То је, наравно, још један пробни балон, тек да видимо може ли нам и то поћи ра руком. А зашто не би? Ионако смо сигурни у нашу већину, па зашто да не продужимо мандат ове власти за још четири године? Вучић је нешто промрмљао о „мандату до 2020. године". Вучић је у понедељак увече цитирао Хемингвеја („Знате ли ви ко је Хемингвеј?"): ко побеђује, тај треба да настави да побеђује. Ето нама избора у априлу.

А ко наседне на причу да има шансе против Вучићевог кандидата – било кога, може и Жика Обретковић – тај се сам оклизнуо и сам се разбио. Треба, наиме, да прође још неко време док политика у Србији не сазри до могућности правих избора, а не ових извиканих, наметнутих силом и с намером да се политика обесмисли – као да већ није обесмишљена до бесмисла. Бесмисао њима не смета: ето вам Савамале ако не верујете.

(Време)