Miloš Ković: Srbiji su potrebne litije

Pobeda opozicije na izborima u Crnoj Gori samo je još jedna potvrda da je točak istorije, pod kojim je do juče mrvljen srpski narod, promenio smer. Zvanični Beograd još odbija da u to poveruje. Posledica su poniženja i promašaji u Vašingtonu i Briselu.

Pokret je vodila Crkva i nosili su ga Srbi. Ali, svi su bili dobrodošli. Ogroman broj učesnika dao je litijama demokratski, plebiscitarni legitimitet; brzo se razumelo da je tu bila reč o osnovnim ljudskim pravima na slobodno ispovedanje vere i imovinu; odbrana hrišćanskih svetinja i vrednosti, od početka se videlo, uprkos ćutanju zapadnih medija, shvaćena je kao deo širih identitetskih preispitivanja u EU, Rusiji, SAD i celom svetu.

Zloupotreba pandemije, privođenja i hapšenja vladika, sveštenika i naroda samo su razotkrili prirodu režima. Crkva je najjača onda kada je gonjena. Ona se, kao toliko puta u svojoj istoriji, pokazala jačom od države. Srpska crkva je, u samoodbrani, gotovo u magnovenju, nokautirala Mila Đukanovića.

Litije su zaustavljene, ali one su podigle duhove i ispravile kičme. Vođe opozicije razumele su poruku, udružile su se i – pobedile.

Nova skupštinska većina, međutim, još nije ubedljiva. Morala su se, očigledno, dati potrebna uveravanja Amerikancima i Britancima, koji na lancu drže one koji bi mogli da izazovu sukobe i nevolje. Milo Đukanović je, uostalom, i dalje predsednik republike. No, po svemu sudeći, rečeno mu je da ne povlači ishitrene poteze. On je sada pobeđen i poražen. Atmosfera se nepovratno promenila. Đukanovićeve pretnje nailaze na opšti podsmeh. Mitinzi njegovih pristalica, na kojima su se orile ustaške pesme, samo su pokazali u kom pravcu je hteo da povede Crnu Goru.

Šta će se u budućnosti događati, zavisiće od pobednika. Osvojenu slobodu oni će ili, iz dana u dan, proširivati, ili će je, isto tako postepeno, izgubiti. Najvažnije je da ne zaborave ko ih je i zašto izabrao i doveo na vlast.

U Srbiji je, sudeći po anketama, i pre litija sazrela svest o tome da se na Kosovu i Metohiji vodi potpuno ista borba, za naše svetinje, za sam smisao naše istorije i naših života. Govoriti o svetinjama i o Kosovskom zavetu u našoj javnosti više nije ni čudno ni zazorno. Buđenje je počelo, ali je presporo.

Aleksandar Vučić i njegovi saradnici (Srbija, naime, više nema ni vladu, ni skupštinu) počeli su, od pre nekog vremena, da šalju javne poruke da neće potpisati priznanje „Kosova“. Pregovori u Vašingtonu i Briselu, međutim, pokazuju da su oni spremni na takve i tolike, suštinske ustupke, koji će formalno priznanje nezavisnosti „Kosova“ učiniti nepotrebnim i suvišnim.

U Vašingtonu je Srbija tretirana na isti način kao odmetnuti deo njene teritorije. Pristavši da izraelsko priznanje nezavisnosti „Kosova“ nagradimo premeštanjem srpske ambasade u Jerusalim, kao i da se na godinu dana odreknemo kampanje „otpriznavanja“, bez obaveze „Kosova“ da zaustavi svoju kampanju „priznavanja“ (privremeno su se odrekli samo zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama), predsednik republike je ohrabrio nova priznanja nezavisnosti Kosova, urušio naš status u prijateljskim muslimanskim zemljama i izazvao podozrenje Rusije. Vredi li sve to hipotetičke, sutrašnje podrške Donalda Trampa? Hoće li Trampova izborna pobeda na sto vratiti pogubnu ideju „razgraničenja“?

„Pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“, koji je konačni cilj briselskih pregovora, daće nezavisnosti „Kosova“ svu potrebnu sadržinu. Mi ćemo, zauzvrat, dobiti obećanja onih koji su nam toliko puta pokazali da ih reč ne obavezuje: lokalnu samoupravu, ekonomske koncesije, promene u statusu naših manastira.

Drugim rečima, izgleda da neće biti spektakularnog potpisivanja kapitulacije. Umesto toga bićemo, kao i do sada, vođeni kroz „proces normalizacije“, ili u prevodu, „kuvani kao žaba u loncu“. To će pojačati već postojeći zamor, bezvoljnost i ravnodušnost. Voz je odavno postavljen na šine. Sada samo treba uspavati pažnju putnika i predvideti broj zadržavanja na usputnim stanicama.

Žaba je, međutim, iskočila iz lonca. To se dogodilo u Crnoj Gori. Red je da našim vlastima neko to konačno javi. Nema sumnje da bi Crkva i u odbrani Kosova, Svetinja i Smisla, mogla da odigra odlučujuću ulogu. Litije bi i ovde mogle sve da promene. Mi smo tu, spremni smo i čekamo.

(Politika)