Milo Lompar: Odgovor Vladanu Vukosavljeviću - ministar je ipak samo sluga

 Vladan Vukosavljević: Reagovanje

U tom tekstu iznete su laži na moj račun pa vam molim da ovaj demanti objavite na istom mestu.

Teško mi je da razumem da odrastao čovek, koji je pri tome i predavač mladim ljudima, laže i izmišlja na ovako senzacionalan način.

Nikada nisam tražio ili predlagao „dobitniku Ninove nagrade“ nikakav sastanak a pogotovo „molio“. Posledično, nisam dakle ni mogao biti „odbijen“.

Budući da nesrećnom Lomparu ovo nije prvi put da u javnosti bestidno laže o meni, predlažem mu da za svoja neprijatna karakterna i moralna oboljenja savet i pomoć potraži kod svog lekara ili farmaceuta. Ili psihoterapeuta. Ili ispovednika. Ja za njegovu boljku lek nemam.

Vladan Vukosavljević

ministar kulture

u Vladi Srbije

(Pečat br. 615)

Milo Lompar: Poslednji dani ili U javnim poslovima uvek su bitni dokazi, a ne mišljenja

Objavljujemo odgovor profesora Mila Lompara na demanti ministra kulture Srbije Vladana Vukosavljevića iz prošlog broja (615) Pečata, a koji je usledio kao Vukosavljevićevo reagovanje na intervju autora ovog teksta u prethodnom, 614. broju Pečata

U razgovoru za Pečat od 30. aprila 2020. godine naglasio sam nevladin (drugosrbijanski) karakter aktuelne srpske vlasti. To sam ilustrovao nekim javnim postupcima nosilaca vlasti: predsednika Srbije, predsednika vlade i ministra kulture. U „reagovanju“ na moje iskaze, Vučić-Brnabić ministar kulture iznosi puko tvrđenje da sam lagao. On ne iznosi nikakve dokaze kojima bi ovo tvrđenje potkrepio.

To nije dobar način opovrgavanja nečijih reči: da su primeri koje sam iznosio bili privatne stvari, poput kafanskih došaptavanja, onda bi moje iskaze bilo moguće obesnažiti pukim rečima. Kako su se moje tvrdnje temeljile na javno predočenim iskazima, neosporenim i autorizovanim, onda su za njihovo osporavanje neophodni javno proverljivi dokazi. Tako je relativno skoro predsednik Srbije javno tvrdio da je kod mene diplomirao jedan od opozicionih političara: i retorički je sugerisao da sam akademski sumnjiva osoba. Kada sam ga odmah uverljivo opovrgao, predočivši proverljive činjenice, pokazao se nemoralnim, pošto se nije izvinio, ali i mudrijim od svog ministra: jednostavno je zaćutao.

Jer, u javnom području, i naročito kod nosilaca javnih usluga, poput ministra ili predsednika, nisu dovoljna tvrđenja nego su neophodna uverljiva svedočanstva. Ali važno svojstvo ove vlasti je ciljano mešanje javnih i privatnih sadržaja, pošto se tako otupljuje jedna od osnovnih moći svakog rasuđivanja: razlikovanje bitnog, javnog i proverljivog od nebitnog, privatnog i neproverljivog. A uskolebana moć javnog rasuđivanja je neophodan uslov za vladavinu simulakrumom: kakva pripada našim danima.

U vezi sa srpskom kulturnom politikom, kao jednim od područja na kojima se pokazuje podređenost aktuelnog režima stavovima nevladine inteligencije, izneo sam tri primera: Vučić-Brnabić ministar kulture je molio za susret onog saradnika Peščanika koji ga je kritikovao i – bio je odbijen; bio je nosilac procesa kojim se srpski kulturni identitet slikara Petra Lubarde ugrađuje u konstrukciju crnogorskog identiteta kakvu oglašava podgorički režim; uprkos velikoj javnoj priči o ćirilici, nije došlo ni do zakonske ni do statusne promene sadašnjih kulturnih kretanja, koja su po ćirilicu nepovoljna. Na osnovu kojih saznanja sam izneo ovakvu ocenu?

Otpor nevladine inteligencije

Nije donet nikakav zakon o ćirilici uprkos višegodišnjoj javnoj priči o toj stvari, koja je imala propagandni karakter i služila da se stvori privid nacionalne orijentacije u politici ove vlasti. U toj propagandi vidno mesto je zauzimao Vučić-Brnabić ministar kulture. No otpor je pružila nevladina inteligencija, koja nastoji da očuva postignutu dominaciju latinice u javnom prostoru, pa se vlast priklonila njenim stavovima i nije učinila ništa. Ponovo se potvrdila – svojevremeno upućena komunističkim vlastodršcima – misao Milana Grola: „Manifestacije prolaze, problemi ostaju.“ Quod erat demonstrandum.

Vučić-Brnabić ministar piše da nije nikad molio za sastanak sa saradnikom Peščanika, pa njegova molba nije mogla biti odbijena. No na sajtu Peščanika objavljen je 29. septembra 2017. godine članak pod naslovom „Ministar i margarite“. U njemu je napisano: „Sve je počelo jednim neočekivanim telefonskim pozivom, negde sredinom juna… Stajao sam pred vratima stana, pokušavajući da ime čoveka koji me je pozvao spojim sa slikom koju sam negde u podsvesti imao o njemu. Ime je bilo zvučno – Nino Brajović, državni sekretar za informisanje i medije – a još zvučnija afilijacija koja je usledila: zvao me je po nalogu ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Pomislio sam da se sprema javna debata o Strategiji, pa je Ministarstvo odlučilo da pozove novinare koji se bave kulturnom politikom kako bi na njoj učestvovali i uložili primedbe. „Ne“, rekao mi je glas s druge strane dok sam ja polako shvatao ko je državni sekretar bio tokom devedesetih, a ko je danas: „Naš ministar je veliki demokrata i on voli da priča i sa onima koji ga hvale kao i sa onima koji ga kritikuju, a vi imate popriličan broj negativnih napisa o Ministarstvu…“ „Pa, čekajte“, rekao sam, „vi biste da nasamo razgovaramo u Ministarstvu?“ „Da“, potvrdio je sekretar Brajović, „ministar bi da malo popriča s vama“. „A tako… A kada to?“ „Pa, evo, recimo, prekosutra u devet, ako vam odgovara.“… „Dobro, javiću vam se sutra i reći ću vam da li dolazim“, odgovorio sam… Nisam otišao na taj razgovor u četiri oka sa ministrom Vukosavljevićem… [nego] sam sutradan poslao poruku sekretaru Brajoviću, poručivši mu da su moji stavovi javni i da od njih očekujem odgovore u javnosti a ne u ’četiri zida’.“ Ovaj Peščanikov tekst se i sada, posle bezmalo TRI GODINE, nalazi na tom sajtu. I nema ni sada, posle bezmalo tri godine (18. V 2020), nikakvog demantija pored njega. U njemu svaki čitalac može pročitati da je (1) ministar kulture molio za sastanak i (2) da je bio odbijen. U Pečatu sam naglasio ova dva momenta. Quod erat demonstrandum.

Šta nam otkriva sadržaj ovog teksta, ako ga uporedimo sa ministrovom reakcijom iz Pečata? U Peščanikovom tekstu je oslikana servilnost, dok smo se u pismu Pečatu osvedočili u bahatost. Odakle ova razlika u ponašanju? Ona pokazuje kako izgleda lice vlasti čija je nacionalna orijentacija lažna. Kao sama laž, ta vlast je jaka na rečima, vulgarna u ophođenju sa onima koji znaju njenu prošlost, a snishodljiva i ponizna prema onima koji je postavljaju na mesto političkog uljeza: pripuštenog da izvrši dobijene naloge. To je vlast egzistencijalno inferiornih: i po ličnom delu i po javnom značaju. Dok nisu osvanuli na vlasti, bili su to ljudi čiji privatni status najbolje opisuje ruska reč priživaljšćik i, istovremeno, ljudi koji javno ne postoje. Njihov tip vlasti karakterističan je za renegate: jake reči, nastojanje da se korumpiraju svedoci ranijih vremena, da bi se obezbedio izlaz za poslednji rukavac izgubljene savesti, nikakva dela. I ne ide im loše: zato je sve oko nas ovako dobro.

Dužnost čoveka na javnom položaju

Ako znamo da činjenice koje donosi Peščanikov tekst nisu demantovane bezmalo TRI GODINE, pojavljuje se pitanje: zašto ih Vučić-Brnabić ministar nije opovrgao, ako nisu istinite? To je dužnost čoveka na javnom položaju. Da li on to nije učinio zato što ne sme da demantuje Peščanik? A zašto ne sme? Možda Vučić-Brnabić ministar nije to učinio zato što je autor teksta „osnovao… sa Alidom Bremer list Beton International“ u decembru 2013. godine. Ona je – u 1992. godini – u Frankfurtskim sveskama optuživala srpske pisce i intelektualce za nacionalističku podršku vladajućem režimu: u duhu zapadnog (nemačkog) propagandnog nauma. Takvim je proglašen i jedan od najžešćih kritičara tadašnje vlasti – Nikola Milošević. Dovoljno je bilo što je njegova kritika režima bila različita od kritičkog cilja nevladine inteligencije. No Alida Bremer je na postjugoslovenskom prostoru predvodila Traduki fondaciju, koja ima vazda aktivan uticaj i interese u srpskom Ministarstvu kulture. I ministar je 28. oktobra 2016. godine produžio – još jedan kontinuitet sa prethodnim režimom – saradnju sa njom: saradnju koja ima i novčani vid. Otud kao da nije uputno zamerati se njenim saradnicima: bolje je moliti za susret sa njima.

Zanimljivo je da u pripremi trogodišnjeg predstavljanja kultura našeg regiona na Lajpciškom sajmu, u periodu 2020–2023. godine, Traduki fondacija najavljuje da učestvuju „the exciting literary worlds of Albania, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, Kosovo, North Macedonia, Montenegro, Romania, Serbia and Slovenia“. U ovakvom kontekstu besmisleni pojam književnih svetova predstavlja samo alibi za spisak država: na kojem paralelno i ravnopravno postoje Kosovo i Srbija, dok se Republika Srpska ne pominje. Tako Traduki fondacija planira da prikaže srpski svet kulture. Ne znam da li srpsko Ministarstvo kulture učestvuje u ovom projektu. Znam, međutim, da je mnogo lakše glumiti nacionalnu orijentaciju u našim medijima nego zastupati je u nenaklonjenim svetskim kontekstima. Ponašanje je pravi test svakog uverenja.

Dakle: povodom desetog izdanja knjige Duh samoporicanja, u kojoj je prvi put u nas analiziran i tekst Alide Bremer, u razgovoru za Pečat pomenuo sam činjenice koje izričito opisuje Peščanikov tekst iz 2017. godine. Ponavljam: taj tekst nije niko demantovao. A ovaj naknadni i iznuđeni ministrov napis ima više manjkavosti: u njemu je zaboravljeno da postoji imenovano treće lice kao svedok i učesnik situacije; napis je upućen na pogrešnu adresu, jer je usmeren ka meni, a ne ka Peščaniku. Quod erat demonstrandum.

Krivotvorenja i podudarnosti

U Večernjim novostima od četvrtka 23. februara 2017. godine piše: „Vukosavljević je imao bilateralne sastanke sa ministrom kulture Crne Gore Jankom Ljumovićem. Dogovoreni su zajednički projekti u oblasti stvaralaštva, kao i zajedničko obeležavanje 120 godina rođenja Mila Milunovića i 110 godišnjice rođenja Petra Lubarde.“ Pre TRI GODINE je, dakle, srpska vlast – u funkciji Vučić-Brnabić ministra kulture – učvršćivala kulturnu identifikaciju podgoričkog režima, jer je krivotvorila nacionalni i kulturni identitet velikog slikara Petra Lubarde. On je – što se može pročitati u različitim izvorima, koje popisuje Duh samoporicanja – u testamentu zapisao da je po nacionalnosti Srbin i tražio da se u okviru jugoslovenske izložbe 1971. godine u Parizu njegova dela postave u paviljon koji ispunjavaju slikari Srbije, a ne Crne Gore. Ko je onda taj srpski ministar kulture koji izmešta Lubardu iz njegovog izabranog i autentičnog konteksta? Taj Vučić-Brnabić ministar deluje u potpunoj saglasnosti sa temeljnim shvatanjima naše nevladine (drugosrbijanske) inteligencije, koja podržava podgorički (antisrpski) režim. Dakle: i činjenice koje sam o odnosu prema Lubardi izneo u razgovoru za Pečat počivaju na autentičnim i javnim izvorima. Quod erat demonstrandum.

Kada u ovom „reagovanju“ dolazi do napada na moju ličnost? U odsustvu bilo kakvih dokaza kojima bi se potkrepilo ministrovo poricanje sopstvenih činova: argumentum ad hominem se po pravilu javlja kao pokušaj da se nadoknadi slabost argumentacije. Takva je preporuka da mi je potreban psihoterapeut ili ispovednik. Pod uslovom da zanemarimo njen uličarski karakter, ova preporuka može dopirati iz više izvora. Deluje kao podsećanje na sovjetska vremena u kojima su kritičare režima smeštali u psihijatrijske ustanove. Mogla bi biti deo sadašnje izborne kampanje, jer i predsednik vlade – sa skupštinske govornice – na isti način verbalno vređa poslanike. Kakav predsednik (Brnabić), takav ministar: za takve spojeve Gete je imao pravu reč – izbor po srodnosti. No najdublji osnov ovih neuljudnosti nalazi se u mentalnoj podudarnosti sa Peščanikom. Jer, sa te adrese su me 2008. godine potpuno van teme – povod je bila moja knjiga Moralistički fragmenti – opisivali kao „osobu tešku sebi i drugima“. U ministrovom „reagovanju“ piše: „neprijatna karakterna i moralna oboljenja“. Srodni duhovi se pre ili kasnije neminovno podudare.

Nije najvažnije sámo tvrđenje da nemam prikladnih svojstava za predavača „mladim ljudima“. Ono je prevashodno smešno usled okolnosti da ga izriče osoba koja sedi u vladi sa ministrom kome je oduzeta doktorska titula zbog naučno utvrđenog plagijata i ministrom koji je kao doktor nauka pod sumnjom da nije završio ni fakultet. Ta okolnost predočava kakvo je istinsko osećanje za intelektualnu i moralnu dostojnost kod kulturnog heroja naše vlade: kako u akademskim, tako i u javnim poslovima. Jer, reč je o njegovoj duhovnoj, moralnoj i političkoj sabraći: similis simili gaudet.

Otud je sadašnji napad na moj akademski položaj samo plod političke potrebe: nastojanja da se u poslednjim danima vlade stekne neka predizborna zasluga u očima nalogodavaca. Najvažnije je, međutim, što i tako motivisani postupci potiču od nedavnog Peščanikovog sumnjičenja moje nastavne legitimnosti: zbog učešća na promociji dela mitropolita Amfilohija. Reč je – kako sam naglasio u razgovoru za Pečat – o istorijskim saveznicima prvog reda: „oni su istorijski zato što sarađuju uprkos ogromnoj ličnoj netrpeljivosti“. Zar poziv Peščaniku da se sretnu nije bio ministrov prećutni poziv na saradnju?

Politička doslednost

U „reagovanju“ se, začudo, nalazi i nešto tačno, jer je proverljivo, ali je do toga došlo nehotično, usled mentalne pometnje, pošto – u lokvi ličnih uvreda – deluje kao pohvala koja mi je upućena. Tačno je, naime, da sam i ranije kritikovao postupke i ponašanje ovog ministra. To pokazuje da moj sadašnji kritički rezime proističe iz političke doslednosti i da nije vođen nikakvim trenutnim potrebama. U našim prilikama, pitanje političke doslednosti, kao javne a ne privatne činjenice, postaje – zajedno sa istrajavanjem na konkretnoj kritičnosti – presudno pitanje u zastupanju nacionalne politike.

Ministru pripada apsolutna politička odgovornost za odluke i ponašanja vlasti i ništa ga od nje ne može razdvojiti: sa nacionalnog stanovišta, ponašanje prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori odgovara sadržajima nacionalne izdaje; sa demokratskog stanovišta, ponašanje vlasti se odlikuje pravnom proizvoljnošću, medijskim terorom i javnom nesigurnošću; sa kulturnog stanovišta, postupci su saobraženi ovim osnovnim vladajućim tokovima. Nikakve proklamacije i manifestacije, reklamne kampanje i izjave, sporadični dokumenti i beznačajno kadriranje, ne mogu obezbediti lični ili kolektivni alibi zbog učešća u vlasti ili javne podrške koja joj se upućuje. Svakako da načini funkcionisanja srpske nacionalne laži u vladajućoj kulturnoj politici, kao pouzdanom partneru duha samoporicanja, zaslužuju podrobnu analizu. I moglo bi se desiti da je dobiju.

Tako i argumentum ad rem i argumentum ad hominem potvrđuju moj uvid da je sadašnja vlast prevashodno javni servis nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. To sam naznačio još 6. decembra 2016. godine u razgovoru za Politiku: tada sam rekao da je tek postavljeni ministar „poklonik nevladinog kontinuiteta naših vlasti, kao što je to i predsednik Vlade“. Tadašnji predsednik vlade bio je sadašnji predsednik Srbije. Ponovo: kakav predsednik (Vučić), takav ministar. Opet Gete: Wahlverwandtschaften. Nije moglo ni ranije, ni preciznije da bude javno izrečeno. Dakle: Vučić-Brnabić ministar. I to je dovoljno. U javnim poslovima uvek su bitni dokazi, a ne mišljenja. Uostalom, sluge nemaju mišljenje koje zavređuje pažnju: a ministar je – kaže latinska reč – ipak samo sluga. Quod erat demonstrandum.

(Pečat, 22. 5. 2020 - Stanje stvari)