Милица Делевић: Зашто је у Србији тежак разговор о Европи

Слу­ша­ју­ћи де­ба­ту у ве­зи с пред­сто­је­ћом од­лу­ком Европ­ског са­ве­та о (не)до­де­љи­ва­њу ста­ту­са кан­ди­да­та Ср­би­ји, не мо­гу а да се не се­тим тек­ста ко­ји сам, по­чет­ком 2006, пи­са­ла за сајт Б92. Под на­сло­вом „ЕУ – Дру­же Ти­то,ми ти се ку­не­мо на­ших да­на”, раз­ма­тра­ла сам мо­гућ­ност да се умо­ри­мо од Европ­ске уни­је пре не­го што ин­те­гра­ци­ја Ср­би­је за­и­ста и поч­не. Шест го­ди­на ка­сни­је, гра­ђа­не Ср­би­је, не­ма ме­ста сум­њи, је­сте „смо­ри­ла” Европ­ска уни­ја, а о про­бле­ми­ма ко­ји се отва­ра­ју у про­це­су ин­те­гра­ци­је све је те­же ар­гу­мен­то­ва­но раз­го­ва­ра­ти. Не­ко­ли­ко је раз­ло­га за ова­кву си­ту­а­ци­ју:

1.Раз­у­ме­ва­ње европ­ских ин­те­гра­ци­ја је ду­го би­ло обо­је­но иде­а­ли­змом у по­гле­ду оче­ки­ва­них ко­ри­сти, али и оче­ки­ва­не ди­на­ми­ке њи­хо­вог при­сти­за­ња. Гра­ђа­ни су ЕУ до­жи­вља­ва­ли као оазу бла­го­ста­ња, а члан­ство су оче­ки­ва­ли још у пр­вој де­це­ни­ји на­кон де­мо­крат­ских про­ме­на. Ни­је би­ло ни пра­ве де­ба­те о тро­шко­ви­ма и ко­ри­сти­ма кре­та­ња ка ЕУ, ни­ти раз­у­ме­ва­ња шта је по­треб­но ура­ди­ти да би до члан­ства до­шло.

2.Док нас је же­ља да иде­мо у члан­ство ује­ди­ња­ва­ла, пи­та­ња ко­ја је би­ло по­треб­но ре­ши­ти да би­смо та­мо сти­гли – од­нос с Цр­ном Го­ром, са­рад­ња с Три­бу­на­лом у Ха­гу, Ко­со­во – де­ли­ла су нас. За­то је „бег” у европ­ски дис­курс био при­ро­дан по­ку­шај да кре­та­њем ка не­че­му што ве­ћин­ски же­ли­мо, по­стиг­не­мо и ка­кву-та­кву са­гла­сност и о оно­ме што нас раз­је­ди­њу­је. Та­ко су про­блем по­ста­ли не­што што ре­ша­ва­мо због европ­ске ин­те­гра­ци­је, а не за­то што је то на­ма ва­жно.

3.По­чет­ком де­ве­де­се­тих, Евро­па је би­ла озбиљ­но по­све­ће­на при­је­му но­вих чла­ни­ца. У исто вре­ме, на под­руч­ју оно­га што да­нас зо­ве­мо за­пад­ни Бал­кан тра­јао је кр­ва­ви рат на­стао рас­па­дом СФРЈ. Да­нас, на­ша на­ме­ра да се ин­те­гри­ше­мо је озбиљ­на. Али, при­о­ри­тет Европ­ске уни­је је са­да од­бра­на до­стиг­ну­тог ни­воа ин­те­гра­ци­је од раз­град­ње.

И са­да, ми умор­ни од њи­хо­вих „но­вих” усло­ва, они од на­ших про­бле­ма, док кри­за пре­ти и јед­ни­ма и дру­ги­ма, ре­ши­ли смо, с истим жа­ром с ко­јим смо се так­ми­чи­ли ко је бо­љи Евро­пља­нин, да им ка­же­мо шта ми­сли­мо и о тим усло­ви­ма, и о на­ме­та­њу ре­ше­ња за про­бле­ме, и ка­ко мо­же­мо и са­ми да се ре­фор­ми­ше­мо. Сва­ка од ових тврд­њи за­слу­жу­је ко­мен­тар.

1.Бу­ди­мо по­ште­ни, хап­ше­ње Мла­ди­ћа ни­ка­да ни­је би­ло је­ди­ни услов. То је­сте, ду­го вре­ме­на, био онај услов ко­ји мо­же да за­у­ста­ви про­цес, без об­зи­ра на све дру­го што је ура­ђе­но. Да на Ко­со­ву не­ма на­си­ља, а у Евро­пи акут­не еко­ном­ске кри­зе, до но­ве при­ли­ке да про­цес бу­де за­у­ста­вљен про­те­кло би још не­ко вре­ме. Ова­ко, ба­ри­ка­де и вој­ни­ци из европ­ских зе­ма­ља су­о­че­ни с њи­ма и ни­су баш не­ки ар­гу­мент да нас чла­ни­це ЕУ при­ме у сво­је ре­до­ве.

2.За­ми­сли­те да се не­што де­си, и ЕУ од­лу­чи да нам до­де­ли ста­тус кан­ди­да­та без ре­ша­ва­ња пи­та­ња у ве­зи с Ко­со­вом. Или да се ми пре­до­ми­сли­мо, и од­лу­чи­мо да од ин­те­гра­ци­је од­у­ста­не­мо. И да­ље би­смо мо­ра­ли да тра­жи­мо ре­ше­ња и за сло­бо­дан про­ток ро­бе, и сло­бо­ду кре­та­ња љу­ди, и спре­ча­ва­ње ко­руп­ци­је и кри­ми­на­ла из­ме­ђу нас. Да је про­мет ро­бе остао бло­ки­ран, по­ште­но је ре­ћи да би ви­ше ште­те од то­га има­ла Ср­би­ја, јер на Ко­со­во „из­во­зи“ мно­го ви­ше не­го што ода­тле „уво­зи“. Ве­ли­ки број ин­ве­сти­то­ра је, у она не­пу­на два ме­се­ца ко­ли­ко је бло­ка­да тра­ја­ла, упра­во за­то жељ­но иш­че­ки­вао ре­ше­ње. А за­др­жа­ва­ње ин­ве­сти­то­ра и рад­них ме­ста ко­ја су до­не­ли ва­жно је и они­ма ко­ји­ма ко­ри­сти од ста­ту­са кан­ди­да­та ни­су бе­ло­да­но ја­сне.

3.Тач­но је да је ва­жни­је ме­ња­ти Ср­би­ју од бе­ле­же­ња по­е­на ко­је за то да­је ЕУ, али је тач­но и да под­се­ћа­ње, по­моћ, па и при­ти­сак ко­ји ЕУ чи­ни да би се то де­си­ло је­су у ве­ли­кој ме­ри га­рант од­ви­ја­ња овог про­це­са. Мо­же­те исто та­ко ре­ћи да сте, што се вас ти­че, у бра­ку с ва­ма при­влач­ном осо­бом. Али, сва­ка­ко је уго­ђај пот­пу­ни­ји ако то и она зна и де­ли.

И шта сад, кад наш раз­го­вор о Евро­пи де­ли ви­ше од про­бле­ма ко­је би на европ­ском пу­ту тре­ба­ло да ре­ши­мо? Мо­же­мо, има­ју­ћи у ви­ду кри­зу евро­зо­не, да ка­же­мо ЕУ да нас се сад ока­не, ида нам се ја­ви ка­да по­спре­ми сво­ју ку­ћу. А мо­же­мо и да ка­же­мо да је су­шти­на у вре­ме­ну ко­је би­смо мо­гли по­све­ти­ти дру­гим про­бле­ми­ма у Ср­би­ји, ако ре­ши­мо ове ко­је сад има­мо. За­то је ва­жно то чи­ни­ти што пре, не­за­ви­сно од то­га шта ће би­ти 9. де­цем­бра. Он­да ће би­ти ја­сни­је да ли Европ­ска уни­ја же­ли да ви­ди упра­во ту од­луч­ност да иде­мо у су­срет ре­ше­њи­ма, а не да ми­сли ко­ји је сле­де­ћи да­тум ка­да ће ка то­ме мо­ра­ти да нас гу­ра. Иако, ако ће­мо пра­во, спрем­ност да се иде у су­срет про­бле­ми­ма баш и ни­је на­чин на ко­ји су се ЕУ и ње­не чла­ни­це су­о­чи­ле са са­да­шњом кри­зом.

(Политика)