Mile Bjelajac: Nismo dostojni prošlosti

Istorija Srbije, Jugoslavije i Evrope kojoj smo pripadali gotovo čitav jedan vek, samo je potvrđivala pravilo da se diplomatija mogla „protezati“ samo onoliko koliko je mogla računati na svoj „vojni faktor“ i snagu svojih tradicionalnih saveznika. Naoružane, Srbija i Jugoslavija su bile faktor stabilnosti u regionu. Kada su u očima sveta izgledale kao „tigar od papira“, stepen pretnji, pritisaka pa i otvorenih agresivnih namera je rastao

Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije, govori za Geopolitiku. Povod za razgovor za dr Miletom Bjelajcem je bila njegova poslednja knjiga „Diplomatija i vojni faktor – Srbija i Jugoslavija − 1901-1999“.

Poštovani profesore, nedavno je objavljena Vaša knjiga „Diplomatija i vojni faktor – Srbija i Jugoslavija − 1901-1999“. Recite nam u kakvom su odnosu bile diplomatija i vojni faktor u novijoj istoriji Srbije, i, na osnovu Vaših istraživanja, kako bi ste mogli da za naše čitaoce prenesete osnovnu poruku ove knjige?

„Istorija Srbije, Jugoslavije i Evrope kojoj smo pripadali gotovo čitav jedan vek, samo je potvrđivala pravilo da se diplomatija mogla „protezati“ samo onoliko koliko je mogla računati na svoj „vojni faktor“ i snagu svojih tradicionalnih saveznika. Naoružane, Srbija i Jugoslavija su bile faktor stabilnosti u regionu. Jedini ofanzivni rat u 20. veku koji je Srbija planirala bio je rat protiv Turske i otvaranje pristupa slobodnoj luci na Jadranu. Armije ovih zemalja, kada su bile respektabilne, služile su kao faktor odvraćanja od agresivnih namera suseda, pa i velikih sila. Kada su u očima sveta izgledale kao „tigar od papira“, stepen pretnji, pritisaka pa i otvorenih agresivnih namera je rastao. Kroz primere iz izbora strateškog saveznika, i Srbija, i Jugoslavija, su se, vidimo, oslanjale pre na one sile i saveze sa kojima su delile odbrambene interese, nego na ideološku (versku) bliskost. Time je i na našem prostoru potvrđen ovaj stari princip. Slabost tradicionalnih saveznika i neravnoteža moći u svetu dovodili su do teških iskušenja i Srbiju i Jugoslaviju. Oslanjanje na domaći vojno-industrijski komleks je takođe bilo posledica iskustva vezivanja i političkih uslovljavanja, pa i rizika da se izgubi rat ako se prekine dotur vitalnih borbenih potreba. Iz nužde i Kraljevina i SFRJ su postale izvoznici ovog materijala, što im je, pored ekonomske, donosilo i političke koristi.“

Kako je Srbiji pošlo za rukom da ostvari velike pobede u Balkanskom i Prvom svetsku ratu, da oslobodi sunarodnike i južnoslovenska narode, i da na kraju ostvari tako veliki ugled u svetu?

„Elan jednog pokolenja srpskih oficira i njihovih vojnika, ali i svest državnih vođa o značaju armije, doprineli su da ona bude svrsishodno upotrebljena 1912. Sve do leta 1913. ni srpsko državno vođstvo ni faktori u svetu nisu posebno cenili srpsku vojsku kao odlučujući faktor na Balkanu. Sve prednosti je tada uživala vojna sila mlade Bugarske kraljevine. Prvi svetski rat je bio silan sticaj okolnosti. Najveća prednost srpske vojske ležala je u velikom iskustvu oficira i trupe. Odlučnost i upornost većine, inat kada postoji motiv, po nama je drugi faktor. Smelost. Postojala je i ona druga strana koju je velika pobeda prikrila: defetizam, kukavičluk, dezerterstvo, karijerizam. No, te loše okolnosti nisu prevagnule. Srbija je, na kraju, bila deo pobedničke koalicije. Bez te pobede, kojoj je i sama doprinela, Srbija bi bila gubitnik.“

Svedoci smo da politički lideri Albanaca sa juga Srbije i Albanaca iz Crne Gore traže prisajedinjenje tih teritorija budućoj „Velikoj Albaniji“. Da li su ovakve izjave, u izvesnoj meri, ohrabrene opredeljenjem Srbije da koristi isključivo diplomatska sredstva, kao i odlukom da ukine redovno služenje vojnog roka?

„Albanski faktor se odavno ponaša u meri namenjene mu uloge i podrške koju dobija. Odbijanje da se aktivno uključi u pregovore oko mirnog rešavanja problema u okviru Srbije, bojkotovanje učešća u izborima, gde bi zajedno sa srpskom opozicijom legalno smenili predsednika Miloševića i njegovu paritju sa vlasti, sugerišu da je jedini cilj ekstremnog političkog krila bila secesija po svaku cenu, a ne ljudska prava. Pritom, ta politika je nosila poruku netolerancije i etničkog čišćenja prostora. Oko toga je sve i počelo 1981. godine. Kao što danas Albanci imaju podršku, dobiće je srpski faktor onog trenutka kada ovi naprave grešku u koraku, i kada se svetska konstelacija promeni. Do tada ćemo prisustvovati „već viđenom“.

Srbija je početkom 20. veka ostvarila velike nacionalne i geopolitičke uspehe, i značajno proširila svoju teritoriju. Danas vidimo da se Srbija i srpski narod povlače sa tih oslobođenih teritorija. Naravno, i zvanična evropska i srpska politika danas govore o „integracijama“ i ne upotrebljavaju diplomatski i vojnički jezik kojim se ophodilo u tadašnjim međunarodnim odnosima; stvari se danas, bar javno, posmatraju iz kategorije tradicionalnih „nacionalnih interesa“. Vidite li Vi u tom procesu geopolitičkog povlačenja Srbije jedan iverzibilni istorijski proces, u kom neki od međunarodnih aktera, pored sopstvenih interesa, imaju i revanšističke motive?

„Vi ste primetili da u politici postoje i elementi psihologije protagonista, a ne samo set racionalnih interesa. Frustriranost rezultatima Prvog i Drugog svetskog rata postojala je u generaciji političara koji su bili na čelu nekih evropskih zemalja, većih i manjih, kada je počela jugoslovenska kriza osamdesetih godina. Ta nota postoji i danas. Pisao sam o tome nedavno, povodom Dana pobede u listu „Danas“. Govorio sam i pisao povodom nekih knjiga sa istih prostora, koje propagiraju tezu da su prirodne granice Srbije one iz 1878. godine, utvrđene na Berlinskom kongresu. Sve ostalo je navodni srbijanski imperijalizam, kreiran u Beogradu. Odriče se istorijska istina da su Srbi van matice, pa i drugi Južni Sloveni, težili ujedinjenju. No, postoje i srpski političari medijski eksponirani, koji ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom tumače okupacijom. Bio je to povod da u knjizi osvežim sećanje kako je srpska vojska dočekivana u Banatu, Sremu, Bačkoj i Baranji, svuda gde je dolazila 1918. godine. Takođe, kako je dočekivana u drugim delovima buduće Kraljevine i kako su njeni borbeni uspesi praćeni na tlu tog dela Austrougarske.“

Da li je moguć novi istorijski sporazum i dogovor balkanskih naroda u pravcu stabilnosti ovog regiona, i da li je to uopšte moguće postići bez saglasnosti velikih sila?

„Mi smo se opet vratili u fazu balkanizacije kakva je postojala krajem 19. i početkom 20.veka, a povremeno izbijala na površinu između dva svetska rata. U najkraćem, Balkan je ponovo postao geopolitički razdrobljen prostor, u kom strani faktor podstiče surevnjivosti, apetite i omraze između malih balkanskih državica. Velike sile imaju svoje favorite i primenjuju dvostruke standarde. Čim su oni na delu, to mora da pobudi sumnju u dobre namere. Slika na površini možda i deluje drugačije, službenog i javnog „optimizma“ ne manjka. Propagiraju se formule kao što je Partnerstvo za mir ili Severoatlanski savez. Iz iskustva se vidi da grčko-turski odnosi i dalje nose tradicionalna opterećenja koja povremeno eskaliraju do oružane napetosti, makedonska država ne funkcioniše kao suverena na celoj svojoj teritoriji, Crna Gora je na istom putu, jer se prepoznaju neke „strategije nastupanja“ secesionizma iz ranijih decenija, Srbija je pred istim iskušenjima. Nekada je politika „Balkan balkanskim narodima“ upravo bio odgovor na balkanizaciju. Danas bi jedan takav konsenzus bio plodotvoran jer su problemi sa kojima se ovaj region suočava, svaka zemlja posebno, gotovo identični i manje podsećaju na probleme Evropske unije, ili tzv. Stare Evrope.“

Srbija je već dve decenije u stanju defanzive. Kakav je Vaš savet naciji, šta nam valja činiti? Da li Srbija, imajući u vidu tešku ali i slavnu prošlost, može preokrenuti ove procese dezintregacije svog etničkog prostora?

„Istoričar je pre suzdržan skeptik, ponekad ironičan cinik. Mnogo toga je doživeo čitajući, tragajući. Nacija će se i dalje opredeljivati između saveta koje im nude izborni timovi partija, tako je to bilo od 1990. Ima tu i straha, i želje da se veruje u lepše, i euforije. Da se pogodi dobitna kombinacija, kao u lotu, pa da „naši“ odlučuju o poslovima. Naravno, ima i istoričara koji se aktivno bave politikom, uopštavaju do dalekosežnosti pojedine epizode prošlosti, dele savete u medijima.

Prošlost ne treba skrnaviti i povlačiti je na način kako se to radi. Danas nismo dostojni te prošlosti. Ovde se više ne poštuje ni spremnost da se brani otadžbina, ni reč vojničke zakletve, ni oni koji su se svojoj zemlji u najtežem iskušenju odužili. To svakako nije putokaz za nekoga ko bi se iz ideala opredelio za branioca. Vreme u kome živimo pre podseća na verovanje, taktiziranje i povijanje jednog armijskog generala u nevreme Drugog svetskog rata na ovom istom prostoru.

Mislim da u Srbiji danas postoji konfuzija oko određenja uzroka krize Jugoslavije, karaktera devedesetih, rata 1999. i karaktera demokratskih promena. Postoje podele uslovljene političkim svrstavanjem analitičara i protagonista, ali i podele uslovljene zapanjujućim odsustvom znanja o funkcionisanju države, njenih institucija, ekonomije i međunarodnih odnosa. Postoji i odustajanje od principa pravne države, kada je integritet zemlje u pitanju, pa se osetljiva pitanja prebacuju na teren pregovora i dogovora. Postoji i strah, čini mi se, da bi primena principa pravne države i prava na saomoodbranu vitalnih interesa izazvala ponovo lavinu negativne propagande i pritisaka od strane „međunarodne zajednice“. Da ne završimo sa onom, navodno bugarskom izrekom „Stigli smo do dna, kopajmo dublje“, predložio bih da se otvoreno i stručno razgovara o jugoslovenskim krizama i svim aspektima teškoća poslednje dve decenije. Luksuz je za jednu državu da ponavlja nenaučene lekcije. Ishitreno menjanje Ustava, sa mogućim zadnjim namerama, podseća na proces ustavnih pregovora 1967-1974. godine, koje sam kao istoričar pratio na arhivskoj građi Kardeljevog kabineta 1983-1985. Bilo je to u isto vreme kada je MMF, daleko od očiju naše javnosti, vršio pritisak u okviru pregovora za Drugi stand by aranžman da SFRJ priđe izmeni svog Ustava iz 1974. Tražio je da se Saveznoj Vladi vrati minimum ingerencija, te da se ukine apsurdno pravo veta među republikama, kao i Srbiji samoj, kako bi se ostvarili uslovi za tržišne i finansijske reforme, a onda i političke.

S 300 - nenabavljeni faktor odvraćanja

Predsednik vlade SR Jugoslavije Momir Bulatović svedoči da se posle dejstva NATO avijacije po Srbima u Bosni realno pretpostavljalo da bi sledeća meta mogla biti SR Jugoslavija. U to vreme su ubrzane i osmišljavane mere za odbranu. Prikupljane su informacije o načinu izvođenja borbenih dejstava NATO snaga, analizirani principi upotrebe. U Školi nacionalne odbrane teoretski je simuliran napad NATO-a na SR Jugoslaviju. Gotovo četiri generacije najviših oficira prošlo je kroz ovu pripremu (1995-1999). Pripreme za odbranu, piše Bulatović, ubrzane su posle oktobra 1998. Teško se, u uslovima sankcija, nabavljalo i remontovalo najosetljivije u vazduhoplovstvu i drugim tehničkim granama. On svedoči da se u godinama pre pretnji i napada pokušalo sa nabavkom raketnog sistema S-300. „Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene... Ni tajni, ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače, cijena (koja je enormno visoka) nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih 'sporednih kanala'... Ovaj sistem je Jugoslaviji trebalo da služi kao sredstvo odvraćanja, a pošto je agresija bila neizbježna, on bi postao sredstvo ozbiljnog suprotstavljanja.“

I drugi su svedočili o ovoj epizodi. Njihova kompetentnost se ne može dovoditi u pitanje. No, kao i 1901. godine kada Srbija nije mogla da nabavi najsavremeniju francusku artiljeriju, otvara se pitanje transfera osetljive vojne tehnologije i pitanje političke procene isporučioca te opreme.

Američki istoričar i publicista, pisac knjige Rat u vreme mira (2003), Dejvid Halberstam na osnovu intervjua sa američkim državnicima i vojnicima navodi da je pre otpočinjanja napada „Jeljcinova vlada signalizirala saveznicima da, iako su Rusi nezadovoljni zbog upotrebe oružanih snaga NATO protiv prijateljskih Slovena, oni ne bi došli da brane Beograd, niti bi dali Srbima svoje najnovije projektile zemlja-vazduh koji bi znatno otežali stvar za NATO.“

Da li je diplomatija dovoljna?

Poslednjih godina često se od naših političara može čuti da će Srbija braniti Kosovo i Metohiju „mirnim i diplomatskim sredstvima“. Da li je to moguće, odnosno, da li je to dovoljno?

„Teško je izjašnjavati se o ovome. Ako uspe, bio bi to svakako novi doprinos teoriji uslovljenosti diplomatije vojnim faktorom. Taj stav je, po nama, prosto poziv na radikalizaciju zahteva, na uštrb nacionalnih interesa Srbije. Ne treba ići u neku dalju prošlost, podsetimo se početka 2001. godine, kada je isprovocirana pobuna u na jugu Srbije. Delovanje vojnih snaga, njihova umešnost i odlučnost, opreznost da se ne upadne u „propagandne zamke“, doneli su rešenje koje su sa respektom primile i velike sile.“

(Dr Mile Bjelajac, Specijalni dodatak, list „Odbrana“ 1. oktobar 2010. godine)

(Geopolitika)