Хроника

Мијат Лакићевић: 108 километара пруге преко равне Војводине коштаће 943 милиона евра, а трошкови за 100 километара много тежег терена Сићевачке клисуре износе 207 милиона евра

Штампа
уторак, 10. јул 2018.

Србија је опет “издоминирала”, како то након Самита 16+1 у Будимпешти, прошлог новембра, рече министар енергетике Александар Антић. Овог пута издоминирала је у Софији седмог јула, на седмом скупу 16 земаља средње и источне Европе, са једне, и Кине, са друге стране, у оквиру кинеског мегапројекта “Један појас – један пут”.

Има, међутим, у тој тврдњи и истине, није све политичка пропаганда. Наиме, Србија је опет са Кином закључила највреднији посао. Реч је о, како је то рекла министарка грађевинарства Зорана Михајловић, “комерцијалном уговору” о изградњи пруге Нови Сад – Суботица, вредном 943 милиона евра. Узгред, ово наглашавање да је уговор “комерцијални”, што би у српском језику практично био плеоназам, последица је чињенице да је “уговор” са истим предметом, тј. о истој прузи, једном већ потписан – управо на поменутом скупу у Будимпешти. Тај уговор, међутим, очигледно није имао све потребне елементе, па и није био прави уговор, као што није ни овај јер још није закључен уговор о кредиту, а без пара нема ни музике клопарања точкова по шинама. Зато се и радови најављују магловитом формулацијом: “Требало би да почну 2019. године”. Дакле – мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.

Ипак, како то збиља да Србија већ неколико година, практично од првог самита одржаног у Варшави 2012, са Кином закључује највеће послове и постаје њен најзначајнији партнер у овом делу Европе. Јер, Пољска, Чешка, Румунија, Мађарска… у том погледу практично ништа нису урадиле. Да, да – ни Мађарска, као да ова пруга Београд – Будимпешта са њом ништа нема.

Одговор је, у ствари, једноставан. Све поменуте земље, а и највећи број непоменутих, чланице су Европске уније, а тамо за државне послове важе другачије процедуре. Тамо нема директних погодби већ је влада обавезна да распише конкурс, тзв. тендер, за сваки пословни подухват који хоће да предузме. Па је и мађарски председник Орбан, који правила никако не воли, морао да објави да ће Мађарска за свој део пруге, до границе са Србијом, расписати тендер. Тендерска процедура још није ни започела, а још мање је окончана, тако да је читав пројекат више на небу него на земљи.

Радови на 108 километара пруге преко равне Војводине коштаће 943 милиона евра. Трошкови за пругу од око 100 километара кроз Сићевачку клисуру, дакле преко много тежег терена, износе 207 милиона евра

Какве, међутим, благодети доносе директне нагодбе с Кинезима, лепо илуструје поређење реконструкције и модернизације пруге Нови Сад – Суботица са истим таквим послом на релацији Ниш – Димитровград, уговореним крајем јануара. Радови на 108 километара пруге преко равне Војводине коштаће, као што је речено, 943 милиона евра. Што значи, ако се узме у обзир да је реч о двоколосечној прузи, отприлике 4,3 милиона евра по километру. Трошкови за пругу од око 100 километара кроз Сићевачку клисуру, дакле преко много тежег терена, износе 207 милиона евра, дакле око 2,1 милион евра по километру (цео пројекат “тежак” је заправо 268 милиона евра, али тих шездесетак милиона које инвестира Србија односи се на трошкове расељавања и сличне споредне захвате).

Како је могуће да километар пруге кроз равну Војводину буде двоструко скупљи него кроз Сићевачку клисуру? На то би неко морао да одговори. Можда зато што Европска инвестициона банка, која финансира ревитализацију пруге Ниш – Димитровград, има стручњаке који рачунају и проверавају реалност свих трошкова, тако да банка одобрава онолико средстава колико радови стварно коштају. У бизнису са Кинезима таквих “супервизора” нема.

Друго што се такође тиче поређења, премијерка Србије Ана Брнабић је након потписивања уговора у Софији рекла да није тачно да има повољнијих кредита од кинеских, те да је код ових кредита каматна стопа два одсто, а грејс период од пет до седам година. Међутим, Србија је својевремено од Светске банке за Коридор 10 добила кредит (275 милиона евра) с каматом од 1,19 одсто. Поменути кредит Европске инвестиционе банке је на 25 година, укључујући и грејс период од пет година, са каматном стопом од 1,6 одсто. При чему је заправо, и то треба подвући, од поменутих 207 милиона евра две трећине, тј. 134 милиона евра кредит, а једна трећина, тј. 73 милиона – поклон, што још више побољшава карактеристике целокупног финансијског аранжмана.

Коначно, и код овог као и код претходних уговора с Кинезима неизоставни услов је да на свим пословима буду ангажоване кинеске компаније. Тако ће и на прузи Нови Сад – Суботица, као што је то већ случај са деоницом Београд – Стара Пазова, радити Чајна реилвеј интернешенел и Чајна комјуникејшн констракшн компани. Насупрот томе, код сарадње са ЕИБ нема таквих условљавања, па реализација у целини може да буде поверена домаћим фирмама.

Упркос, на крају, више него очигледној чињеници да је за Србију посао склопљен са европском институцијом много повољнији него са кинеском државом – у ствари, за овај други се пре може рећи да је неповољан – Ана Брнабић је, кад се упореде њене изјаве након потписивања једног и другог уговора, много више наклоности показивала према Кинезима. Пошто се захвалила “народу Кине, председнику Си Ђинпингу и премијеру Ли Кећијангу на снажној подршци”, председница Владе Србије додала је и како Кину и Србију везује “свевремено и челично пријатељство”. Је ли ово Србија постала Енвер Хоџина Албанија?

Челично пријатељство са земљом у којој нема ни основних људских слобода и права, у којој царују корупција и лицемерје? Политички (и економски) прагматизам су, наравно, и потребни и разумљиви, али ово што раде наши функционери далеко превазилази те границе. Када су Идоли правили “Маљчике”, нису ни слутили да ће то чему су се они подсмевали једнога дана постати српска стварност. Мада, у ствари, све су то Потемкинова села, све је то пиротехника, димна завеса која треба да прикрије руку власти у џепу грађана Србије.

(Мијат Лакићевић)

Видети још:

Потписан уговор са конзорцијумом кинеских компанија за изградњу деонице брзе пруге Београд-Будимпешта од Новог Сада до Суботице, вредан 943 милиона евра

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]