Početna strana > Hronika > Mihailo Medenica: Znate li gde su Drenica, Devič i najtopliji zagrljaj majke u crnini?!
Hronika

Mihailo Medenica: Znate li gde su Drenica, Devič i najtopliji zagrljaj majke u crnini?!

PDF Štampa El. pošta
sreda, 24. april 2019.

 Napisah i ponoviću: ne mogu da seirim nad sudbinom pariske katedrale jer požalili nisu naše svetinje dok su zveri klali ikone i razapinjali oltare, ali kao hrišćanin, pravslavac, svetosavac- ne mogu da se radujem ognju i leleku zvonika!

Ne mogu, nikako i znam da ne može niko od nas, jer narod smo obožen, pitom, skočan u tuđoj nevolji i tih u sopstvenoj muci.

No, ne mogu ni da razumem tih milion evra datih za obnovu Notr Dama, ne mogu, vala, jer Bogu hvala sakupilo se novaca i zasijaće bogomolja svojim sjajem, no mi je žao Samodreže što ćuti u podranoj mantiji, tihuje, moli se na pepelištu, krije voštanice od vetrova, čini metanija pred raspetim ikonostasom, što se noć ko skitnica u nju skloni, što izranjavana krvari nebom iz stotinu rana, što se kiše gnezde u njoj, zimuju snegovi, kote se pogani…

Što se, muenica, toliko poraduje glasu Srbina kad ga načuje da namah vaskrsne onako blaga, divna i gostoprimna, pa zaćuti i skameni se, preshlih očiju i uvelih obraza, kao majka što u crnni za dvojicom sinova ispraća trećega k braći, pa samo razveže maramu da je dotegne, da sveže još jedan čvor, da ga se nagleda nenagledana sirotica…

I takvoj sam joj se silno obradovao kad sam joj poslednji put bio- majka je vazda najelepša, majka je vazda majka, i kad ništa do kamena ne ostane pune su ruke zagrljaja…

I Deviču sam tako bio- jedna je majka i svukud je majka.

Još se crnio od jarosti ognja „dece orla“! Malo se pre toga vratil sestrinstvo.

Kuražno i sveto sestrinstvo, baš kakva su sva sestrinsva i bratsva na Kosovu i Metohiji, jer manastire nisu napuštli ni kad su ima plamenovi šaptali mržnjom za vratom!

Devičke majke naše su francuski vojnici na silu odveli iz manastira! Na silu!

Ni jedna nije želela da ostavi svetinju! Nagurali su ih u transportere, nosili, otimale su se, nisu dale mošti Svetog Joanikija Devičkog, no…

Rekli su im da manastir ne mogu da zaštite tog 17. marta 2004.

Mogli su, naravno, no lakše je reći „ne možemo“ negoli „briga nas što će za koji tren sve ovo biti nalik…čemu to svetinja u ognju može biti nalik no majci što joj prebiju noge i spale crninu čekajući da jaukne, a ona ni glasa…

Devič je, Aleksandre Vučiću, Brnabićka, Mali…resto vas što se gordite kako prijateljima valja pomoći u nevolji, u sred Drenice!

Znate li gde je i šta Drenica?! Svaka stopa srpska! Baš svaka! Ukradena od Srbina, oteta, naseljena najgorima od najgorih…

Srbica je u njoj, znate li?! Zvuči li vam valjano za razgraničenje, ili zvoni nekako poznato, naški, sveto al možete slagati ako ga dozovete Skenderajem.

Slagati sebe, nikoga do sebe!

Ukradenom, otetom i plačnom Drenicom, kroz Srbicu, Prekaze, malo podno kuće one zveri Jašarija put vodi do Deviča!

Na kraju puta, u osami, tišini, na zavetnome pragu čeka majka, vekovima…

Nisu je francuski vojnici sačuvali, a mogli su! MOgli su i morali su, jer majka je to, i njihova!

Vazda je u naučju srpskih majki bilo mesta za svakoga sina.

Vazda dovoljno, i previše crnine da svakoga otuži ko rođenog svog- vazda!

Ridale su monahinje, tukle o železo transportera da ih puste, da postradaju sa svojom svetinjom, našom svetinjom, francuskom svetinjom jer, majka je to, ali…

Dugo je, ćutke i bez jauka goreo Devič!

Kopale su zveri do moštiju sveca ali, Bogu hvala, što su s većom mržnjom kopali to je zemlja dublje tajila mošti!

MOgli su francuski vojnici da ne daju na majku, samo da su želeli u njoj da vide i svoju, jer jedna je majka, no…

Prijatelji se tad nisu poznali u nevolji, i nije im prvi put!

Nije za prijatelje to bila nevolja već tuđ kamen i tuđa mater na pragu.

Nije taj oganj pržio njihovo meso, a zapravo jeste, i zato ne mogu seiriti nad sudbinom pariske bogomolje.

Ne mogu nikako, jer prokazali su moj Devič, ja njihovu majku neću i ne mogu, jer u zagrljaju moje ima mesta za svakoga sina!

Mogli su da sačuvaju Devič, mogli su svi da ustave ognjeve kao što su Italijani pred Dečanima i pećkom svetinjom!

Nikada se nismo zahvalili što su svetinje sačuvali kao da prag doma svog brane, jer branili jesu!

Bio sam i Dečanima i Patrijaršiji pećkoj potom, sačuvali su ih jer znali su da bratija i sestre jednako za njihove duše mole- majke su nas tome zavetovale!

Nije taj milion mnogo, neka ga, ne žalim, verujem da niko od nas ne žali novaca, već žalim što ne znam šta majci da kažem?!

Ništa me pitati neće, ne kuka ona na svoje rite, ponosito ih i svetački nosi, no šta da joj kažem kad ništa ne upita?!

Da je požalili nisu?! Zna to ona, ne ljuti se!

Ljutnula bi se ako u nama žalosti više nema i ako se tuđoj nesreći radujemo, jer ako je negde ljubavi i samilosti- eto ga sabranog u svetosavlju- majci u večitoj crnini i zagrljaju da se čitavo nebo u njemu svije i polegaju zvezde u presahle oči.

Tačno je, „umnici“, da se u nevolji poznaju prijatelji, Bogu hvala, ali u čemu se poznajemo mi kad prijatelji sebi nismo?!

Neće me to pitati Devič, no ne znam šta sebi da kažem kad se upitam, a ne mogu i ne želim doveka bežati sebi…

(Dva u jedan)