петак, 19. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Михаило Меденица: Знате ли где су Дреница, Девич и наjтоплији загрљај мајке у црнини?!
Хроника

Михаило Меденица: Знате ли где су Дреница, Девич и наjтоплији загрљај мајке у црнини?!

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 24. април 2019.

 Написах и поновићу: не могу да сеирим над судбином париске катедрале јер пожалили нису наше светиње док су звери клали иконе и разапињали олтаре, али као хришћанин, правславац, светосавац- не могу да се радујем огњу и лелеку звоника!

Не могу, никако и знам да не може нико од нас, јер народ смо обожен, питом, скочан у туђој невољи и тих у сопственој муци.

Но, не могу ни да разумем тих милион евра датих за обнову Нотр Дама, не могу, вала, јер Богу хвала сакупило се новаца и засијаће богомоља својим сјајем, но ми је жао Самодреже што ћути у подраној мантији, тихује, моли се на пепелишту, крије воштанице од ветрова, чини метанија пред распетим иконостасом, што се ноћ ко скитница у њу склони, што израњавана крвари небом из стотину рана, што се кише гнезде у њој, зимују снегови, коте се погани…

Што се, муеница, толико порадује гласу Србина кад га начује да намах васкрсне онако блага, дивна и гостопримна, па заћути и скамени се, пресхлих очију и увелих образа, као мајка што у црнни за двојицом синова испраћа трећега к браћи, па само развеже мараму да је дотегне, да свеже још један чвор, да га се нагледа ненагледана сиротица…

И таквој сам јој се силно обрадовао кад сам јој последњи пут био- мајка је вазда најелепша, мајка је вазда мајка, и кад ништа до камена не остане пуне су руке загрљаја…

И Девичу сам тако био- једна је мајка и свукуд је мајка.

Још се црнио од јарости огња „деце орла“! Мало се пре тога вратил сестринство.

Куражно и свето сестринство, баш каква су сва сестринсва и братсва на Косову и Метохији, јер манастире нису напуштли ни кад су има пламенови шаптали мржњом за вратом!

Девичке мајке наше су француски војници на силу одвели из манастира! На силу!

Ни једна није желела да остави светињу! Нагурали су их у транспортере, носили, отимале су се, нису дале мошти Светог Јоаникија Девичког, но…

Рекли су им да манастир не могу да заштите тог 17. марта 2004.

Могли су, наравно, но лакше је рећи „не можемо“ неголи „брига нас што ће за који трен све ово бити налик…чему то светиња у огњу може бити налик но мајци што јој пребију ноге и спале црнину чекајући да јаукне, а она ни гласа…

Девич је, Александре Вучићу, Брнабићка, Мали…ресто вас што се гордите како пријатељима ваља помоћи у невољи, у сред Дренице!

Знате ли где је и шта Дреница?! Свака стопа српска! Баш свака! Украдена од Србина, отета, насељена најгорима од најгорих…

Србица је у њој, знате ли?! Звучи ли вам ваљано за разграничење, или звони некако познато, нашки, свето ал можете слагати ако га дозовете Скендерајем.

Слагати себе, никога до себе!

Украденом, отетом и плачном Дреницом, кроз Србицу, Преказе, мало подно куће оне звери Јашарија пут води до Девича!

На крају пута, у осами, тишини, на заветноме прагу чека мајка, вековима…

Нису је француски војници сачували, а могли су! МОгли су и морали су, јер мајка је то, и њихова!

Вазда је у научју српских мајки било места за свакога сина.

Вазда довољно, и превише црнине да свакога отужи ко рођеног свог- вазда!

Ридале су монахиње, тукле о железо транспортера да их пусте, да пострадају са својом светињом, нашом светињом, француском светињом јер, мајка је то, али…

Дуго је, ћутке и без јаука горео Девич!

Копале су звери до моштију свеца али, Богу хвала, што су с већом мржњом копали то је земља дубље тајила мошти!

МОгли су француски војници да не дају на мајку, само да су желели у њој да виде и своју, јер једна је мајка, но…

Пријатељи се тад нису познали у невољи, и није им први пут!

Није за пријатеље то била невоља већ туђ камен и туђа матер на прагу.

Није тај огањ пржио њихово месо, а заправо јесте, и зато не могу сеирити над судбином париске богомоље.

Не могу никако, јер проказали су мој Девич, ја њихову мајку нећу и не могу, јер у загрљају моје има места за свакога сина!

Могли су да сачувају Девич, могли су сви да уставе огњеве као што су Италијани пред Дечанима и пећком светињом!

Никада се нисмо захвалили што су светиње сачували као да праг дома свог бране, јер бранили јесу!

Био сам и Дечанима и Патријаршији пећкој потом, сачували су их јер знали су да братија и сестре једнако за њихове душе моле- мајке су нас томе заветовале!

Није тај милион много, нека га, не жалим, верујем да нико од нас не жали новаца, већ жалим што не знам шта мајци да кажем?!

Ништа ме питати неће, не кука она на своје рите, поносито их и светачки носи, но шта да јој кажем кад ништа не упита?!

Да је пожалили нису?! Зна то она, не љути се!

Љутнула би се ако у нама жалости више нема и ако се туђој несрећи радујемо, јер ако је негде љубави и самилости- ето га сабраног у светосављу- мајци у вечитој црнини и загрљају да се читаво небо у њему свије и полегају звезде у пресахле очи.

Тачно је, „умници“, да се у невољи познају пријатељи, Богу хвала, али у чему се познајемо ми кад пријатељи себи нисмо?!

Неће ме то питати Девич, но не знам шта себи да кажем кад се упитам, а не могу и не желим довека бежати себи…

(Два у један)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер