Početna strana > Hronika > Mihailo Medenica: Vučiću, budi dostojan pa reci da si nedostojan Ordena Svetog Save
Hronika

Mihailo Medenica: Vučiću, budi dostojan pa reci da si nedostojan Ordena Svetog Save

PDF Štampa El. pošta
utorak, 08. oktobar 2019.

Budi dostojan pa reci da si NEDOSTOJAN Ordena Svetog Save, Aleksandre Vučiću!

Ne razumem, ne prihvatam i ne mirim se s namerom časnih otaca da na tvoja bezdušna prsa stave to sveto znamenje jer na tvojim prsima će biti tek pusto železo, no ne shvatam kako se ti miriš i smatraš dostojnim?!

Na moju dušu greh ako je greh sporiti nameru Svetog Sinoda naše mile crkve, na njihovu ako ne mogu sebe valjano ubediti zašto čine to što čine, a šta ćemo s tvojom dušom, nedostojni- dostojniče?!

Hoće li ti krasiti prsa ili peći ko oganj orden čije si sveto ime stotinu puta dosad potro i izdao?!

Evo ti Srbije ko udovice, sirotice, namučene i plačne!

Evo se belosvetski ološ nad njom strvi, paradira, razrezuje koliko je dovoljno da je ne bude previše, koliko je taman da komotno stane u rite i dronjke!

Ti si ih doveo, raskomotio, prizvao za čelo stola, dao im i nož i pogaču…

Što je „žuta“ pošast dala na rasprodaju (naivno sam mislio da lošijih nema)-  ti si premetnuo u bescenje!

Što si premetnuo u bescenje ponudio si se da doplatiš samo da nose…

Krvlju i grobovima postradalih za Srbiju da doplatiš!

Što je za Svetog Savu bilo veće i vrednije od pukog postojanja- za tebe je problem s kojim se Srbiji valja rzgraničiti što pre!

Što su Nemanjići ostavili u zavet- tebi je mit s kojim treba raskrstiti!

Za šta su se najbolji borili i stradali- za tebe je ledina „gde nemamo ništa“!

Tu „gde nemamo ništa“ je iskovan Orden Svetoga Save, nebom i zemljom, pa otkuda ti dostojan da to ništa primiš ni na šta – na prsa bez duše­­­?

Smatraju te (?!) i smatraš se dostojnim da na osamstotu godišnjicu nezavisnosti svete Srpske pravoslavne crkve poneseš sveto crkveno znamenje a gde i kome ostavljaš Dečane, Gračanicu, Devič, Zočište, Samodrežu, Budisavce, Bogorodicu Ljevišku, Arhangele..?

Gde i kome ostavljaš tela anđela- junaka ostalih na Košarama?

Ako su ih zveri raznele jesmo li i mi zveri da ih ne sabiramo u živome sećanju doveka?!

Ako nemaju groba- nisu li sahranjeni u svakome od nas da im se sutra vratimo u litiji- na svojemu?!

Gde i kome ostavljaš svaku ranu našeg vojnika, policajca, dobrovoljca, brata Rusa što rane požalili nisu da niko- nikada ne razgraniči gde živi padaju za mrtve i gde mrtvi vaskrsvaju zarad živih?!

Eno ti junaka pred „dvorom“, ušančili se ko onomad na bedemu Srbije- vidiš li ih, nedostojni- dostojniče?!

Ne traže ništa do prava za postradale da im suze majki budu suze svakog od nas!

Ne suze žalosnice i nemoći, već u slavu života vazda vaskrsne Srbije.

U Prizrenu- doveka!

Eno ti Srblja i svetinja u Crnoj Gori puštenih paščadima na nemilost, a ti dostojno ćutiš čekajući da plima bezumlja načini „mirnu“ pučinu…

Evo ti Srbije gde je starost kazna bez prava na pomilovanje a mladost u koferima.

Jesi li dostojan?!

Jesi li se kad zaželeo najslađe, najmirisnije i bezvremenske hilandarske noći?

Jesi li zorovao u Dolini čempresa?!

Jutrio pod svećama u miru božanskih glasova hilandarskih monaha?

Zavet Svetoga Save je da svaki Srbin makar jedanput hodočasti tom blaženstvu, pa jesi li tako dostojan znamenja?!

Jesi li kad u karejskoj isposnici zapevao sa bratom Nikodimom „Ko udara tako pozno…“, pa da jednom za svagda shvatiš da se samo sa tuđinom možeš razgraničiti- sa suštinom nikada i nikako!

Nisi, a opet dostojan?

Dostojan tolikog poklonstva i udvorišta kao da patimo što nam nije grđe nego što jeste.

Rekoh i da ponovim- greh na moju dušu zbog svakog slova ako je greha u njima!

Grehota onima koji pomisliše da si gde zakoračio stopama Svetog Save!

No šta ćemo s grehotom koju veličaš ko vrlinu verujući da si dostojan?!

Hoće li ti znamenje prijati prsima ili peći kao oganj živi, Aleksandre Vučiću?!

P. S. Molim vas, braćo i sestre, da ne prolivamo žuči po našoj svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer smrtni i grešni, baš kao i svako od nas, čine što čine.

Crkva je nešto uzvišenije, veće i blagoslovenije od njihovog činjenja.

Nikada se nemojmo kamenom baciti na kamen od kojeg smo sazdani!

Nikada nemojmo verom na kandila jer ne gore zarad ovog trena, već da Srbija vidi vekove minule i buduće!

Dostojna jeste- budimo i mi dostojni nje!

(Dva u jedan)