Михаило Меденица: Српство је моја парада поноса!
| Хроника | |
Михаило Меденица: Српство је моја парада поноса! |
|
| недеља, 19. септембар 2021. | |
|
Гледа небо и ћути.
Изнова свакога јутра откад је века, а опет се нагледати не може, а и како би..? Мало је очињег вида, кратак је живот, кусо је и небо да се нагледа порте господње… Понос је кад уцвета и замирише Призрен, узбереш га и окитиш јелек, а он само ниче… Колко да узбереш три пут више никне, све јаче и лепше замирише, сав се црвени, плави и бели… Понос је кад у шаке захватиш читаву Бистрицу, пљуснеш је онако преко лица, отворених очију, а капи се дохвате о трепавице ко оно деца о најниже гране дуда… Шам- дуда, ено га понос векује крај посестриме пећке светиње. Једно- друго исповеде и причесте, понос је то! Понос је кад ништа у мркломе мраку не видиш а све знаш где је. Не види се то очима, не својим, предачким и потомачким. Поносну су ми Симониду ослепели да ми прогледамо… Понос је то! Стотину пута да ми спале и руше Самодрежу- костима и месом својим ћу је подићи изнова… Понос је то! Где су ми дроб раздробили- Ораховцем сам превио… Где су ми главу одсекли- Хочу сам ставио на рамена… Где су ми ноге пребили- Паштриком и Коритником проходах… Понос је то! Пољубим Бајгору па одломим парче, умочим у Дреницу, прекрстим се и прогутам…понос је то! Сретох Косово Поље, пошло са буклијом пред Шумадију и сватове, и ја са њим. Понос је то! Ево девера са Малог Зејтилника, кумова из Кравице, старога свата из Пребиловца, барјактара из Глине, ево Студеница повела коло, ето се Манасија и Раваница утркују ко ће до ње… Понос је то! Ево ме истргох бор с Таре па ко оно шећерну вуну намотао неба више Цера. Понос је то! Отпићу Дрине да наздравим с Кајмакчаланом- понос је то! Још је дана, да оберем шајкача и опанака, повиле се гране уз Мораву, родиле мошти прађедова, наздарвље… Понос је то! Ено ми куће на врх Ловћена- ено ми се име и сој владиче… Понос је то! Ено ми незнаних гробова ђедова прађедових на послушању у Морачи… Понос је то! Ено ми очију под Острогом, а свугде сам их тражио… Понос је то! Ето ме свуда где ми веле да ме нема и да није моје, јер чије је ако ми кости прекопавају, кућу пале, небо разгрћу да виде јел остао још ко..? Понос је то! Поносно се не парадира- поносно се живи! Поносан што си полен вечности, што су ти колевке од распећа, што у немању имаш све, што у имању знаш да ти не треба… Српство је моја парада поноса! Оно где се не питам: „чему све“ јер знам да све има чему. Оно где се не молим: „Боже дај“ већ- Боже, дајем ти… Понос је то! За њега се не парадира- поносом се живи… (ИН4С) |
Понос је кад се небо дограби за Проклетије, застане да се одмори и нагледа Божије милости.