Михаило Меденица: Победник председничких избора у Србији је Вучићев кондициони тренер Мило Ђукановић

 Победник председничких избора у Србији свакако није Александар Вучић, већ онај што столује у Подгорици- Мило Ђукановић, кондициони тренер Александра Вучића, несој који се вазда одазове на мобу брату по неутољивој жеђи за влашћу, једнако колико и он притрчи њему у пластидбу гласова кад где зафали, ил’ жетву “терориста” кад коме и колико затреба, но…

Сви незадовољни резултатом изборима а сви једнако очајни што су градовима почели протести против “победе” малог Алека, незадовољни што је на улцимама “пијана и дрогирана” омладина, плаћена и инструирана од Сороша, Јеховиних сведока па све до Темплара и продаваца “кирби” усисивача, претпостављам?!

Да у житу има кукоља- има сигурно, али још не видех да неко батали читаву летину због тога, већ лепо растреби, баш као што ће се и у овом случају растребити кад докони клинци које је испалила риба, или су пак изашли у покушају да пронађу коју, схвате да им је далеко ближа идеологија: “Ма, боли ме уво, ионако су све спонзоруше”…

Верујте да сам био на ивици суза видевши покидан пано са фотографијама и именима наших страдалника са пресветог Косова и Метохије, покушавајући с неким дивним момцима (не знам их али им се клањам до земље) да га прикрпимо и свежемо каквим кучинама, и натеро бих оне који су то учинили да клекну и сваког од мученика са Српског зида плача помену по имену и замоле за опрост!

Но, будимо искрени и у томе- не знам колико сам пута прошао поред тог светог паноа (вазда ћеркама објашњавао да се ту ваља застати и ћутке погнути глава барем минут) и не видех цвет или воштаницу, а камоли да ко стане, прекрсти се и дошапне небесима: “Господ да их помилује” (не кажем да их није било, многе од њих знам који јесу, многи од њих су хероји рата на Косову и Метохији, предивна младост која мари и доправља ту светињу кад се потрга или кљуне, братсво “Ноћних вукова”…) већ велим да не видех какву јагму, а на том спомену су имена неколицине људи које сам имао благослов да познајем, баш као и њихове жаловне породице што ходочасте тамо посве сами док намерници углавном пројуре не марећи да ли је реч о незабораву или плакату за концерт Аце Лукаса…

Лицемери смо, то ме искрено нервира, јер ако су последња, тужна и чемерна, истраживања показла да чак 73 одсто грађана Србије не би никада ратовала за Косово и Метохији, откуд данас 120 процената оних који су згрожени дивљаштвом “пијаних и дрогираних” што јесу учинили својеврсни јерес, али ништа већи од онога када се тек прође крај те свете плахте и не скрене поглед на њу или скрене поглед са ње?!

Желим да верујем да се данас горко кају они који су учинили такво светогрђе, баш као што знам да су се према тим мученицима понајвише огрешили ови што су дограбили власт ко мотку па тресу њоме Србију ко шљиву потписавши срамотни Бриселски споразум, поставивши “административне” прелазе ка Косову и Метохији једнако ваљане као на Батровцима, рецимо…они који траже сугласност од некаквог Иса Мустафе да кроче на свету српску земљу мада је “нису” признали, нити ће, ко независну државу!

Једни су синоћ покидали Српски зид плача, други учинили и чине да читава Србија то постане, али је изгледа већ дошло време да се разбројимо на плаћене и пијане који се не мире и трезне и неплаћене који биће намју с чиме да се помире..?

Заборавили смо, но то нам је и усуд, да смо ’96. и ’97. као и 2000. и ми били млади/млађи, да смо протествовали с лименком пива, а вала и флашом ракије, пратећи идеале, веру у правду и истину а не лидере, барем је не, јер шетао јесам пратећи будућност која нам је вазда измицала а не лидерчиће који би нам вазда утекли у кабинете заборавјајући да је пут до њих водио нашим корацима!

Зато и кажем да је Александар Вучић апослутни и легитимни председник постизборне Србије, јер и онда нас је разбрајао на ваљане Србе, баш као што смо временом сами научили да то чинимо пребрајајући једни другима светосавска крвна зрнца!

Ко стоји иза протеста?! Не знам, заста, баш као толико њих што се исто питају вагајући да ли да им се придруже или не, не схватајући да ако су ништавни и плаћени од кога (а вазда су сви били, знамо то добро) ми нисмо, до од савести и будућности која је нама измакла али не смемо дозволити да утекне и нашој деци!

Због тога је грехота ту омладину накамарити под “доргиране и пијане стране плаћенике”, јер ћемо се стидети таквих речи, баш као што су такве квалификације дошле на наплату онима који су нас таквима звали!

Или се, пак, нећемо стидети, јер су нам ти исти вазда на власти, чини се, знајући да је Србљем лако владати: ако су чиме незадовољни а ти их подели да на послетку буду незадовољни једни другима и мирно столуј!

У светињу покровничке плахте се више не сме дирнути и то је јасно, баш као што би ваљало да буде јасно да није свако ко изађе на улицу да врисне: “Доста је било” дрогирани плаћеник!

Не дозволимо да нас се та младост стиди као што се нека старост својевремено постидела што нас је клела, а само нисмо дали да нам се дира у будућност!

То је наша омладина, ко ће их научити да им је пупчаник, корен, колевка и гроб на светом Косову и Метохији ако не ми, ако пљунемо на њих и одрекнемо их се?!

Део те младости је и поставио тај Српски зид плача, делу младост не значи превише, али на нама је одговорност да их прекоримо а не мрзимо, иначе Вучићево срамно вајкање да ћемо се непријатно изненадити кад сазнамо истину ко је побио српске младиће у пећком кафићу “Панда” постаје истина коју нисмо имали храбрости да оспоримо, а он апсолутни победник којем треба честитати: “Твоја је власт послала ветрове заборава на покровно платно пред скупштином, а ми смо се повили да лакше ударе по њему”!

Биће, ипак, да није победио зато што је знао шта хоће, већ одлично знајући шта ми нећемо- никога за сабрата ко није наше политичке мисли, јер преслабо је српски накалемљен!

Децо, срамота је шта сте учинили са том светињом- с друге стране децо наклон до земље што сте смогли куражи да пратите себе!

Потписујем да је мало ко од вас гласао за истог човека за којег и ја, али знам да смо сви гласали за истог кандидата- слободну, храбру, поносну и вољену Србију!

За све оно што сада сиротица није…

(Два у један)